Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/paterluka

Marketing


....za jednu divnu ženu koja je zaslužila puno više od jedne priče...
U Kninskoj ulici iznad samostana Gospe od zdravlja, živila je moja baba Kaja. Svi smo je zvali baba, iako je ona zapravo bila sestra mog pok. dida Ivana, Đulinog muža. Kaja je kao mlada došla sa sela u Split i zaposlila se u tadašnjem poduzeću Lavčević. U Kninskoj ulici imala je mali , trošni stančić do kojeg se dolazilo kroz kameni volat. Kužina je bila u prizemlju, a do sobička su vodile kamene, pa drvene skale...
Kaja nije imala svoje dice, ali je dicu svog pok. brata prihvatila kao svoju. Kako bi koje stasalo za srednju školu, tako bi dolazili sa sela u Split.U Kninskoj ulici, u malom, trošnom stančiću, imali su svoju sigurnu luku...
Prva je u Split stigla Đulina najstarija ćer Marta, moja mater, a za njom redom i ostalih petero.
Pričala mi je mater kako je tila upisat za laboranta, a kad nije uspila, upisala je za krojača.U ono vrime sve krojače i obučare čeka je siguran posa u Jugoplastike.Al nikad nije istinski zavolila taj poziv.Plakala je cilin puten i vukla se u postolan koje su joj bile tri broja veće...Al zato je na maturi blistala u crnoj, vezenoj vešti i crnin postolan s kopčon...Kosu je uredila u frizera na velike lokne, a imala je i lipe rečine...Kaja se pobrinula za sve...
Pitala san jednom prilikon babu:"Baba Kaja, zašto se ti nisi udala?"
Rekla mi je:" Ćerce, ja san ti se udala, al san se brzo rastala.Nisan tila da u selu govore da san stara cura!"Baba je očito bila isprid svog vrimena i neka je...kad ne ide, tako je najbolje! Svak sebi i gotovo!
Kad san krenila u srednju školu u Split, često sam navračala u Kninsku ulicu. Kad bi popodne imali tjelesni, nisan se morala vraćat u Split dva puta, ostala bi u babe Kaje...Skupa bi ručale...Nije bilo važno šta ...i frigani kumpiri bili su slatki. Zapravo najslađi...Nekad bi ostala spavat u nje...Kamene skale vodile su do drvenih, pa u šufit kroz otvor na kojem su bila drvena vratašca...Sićan se da su bila svjetlo plava, a zatvarala su se katancen..Sobica je imala mali prozorčić s pogledon na gradsko parkiralište...Uvečer, prije spavanja znala san stajat na prozoru i promatrati grad kako polako tone u san...
Kaja ima zauvik posebno misto u mom srcu...Takvi su ljudi danas rijetkost...Ne znam kako bi je opisala...Bila je niska rasta, pomalo neugledna, na licu joj je svaka bora bila jedna briga, al bilo je nešto toplo u njenim očima, nešto što smiruje, nešto što daje nadu, nešto što nosi vjeru, nešto što se zove ljubav...
Toliko je činila za druge.Ništa za sebe...
Još se sićam šarenog kompletića i svilene, roze košulje koju je dala sašiti za mene u šalturice...U to vrime bilo nam je dosta teško...ne bi tila pisat o tome, oni koji tribaju znat znaju...A ona je bila i opet tu da nam pomogne...Draga moja, dobra Kaja...
Kao da je sad vidim.Sidi u onoj, svojoj, maloj kužinici....stol do zida, tri drvene stolice, kameni sudoper, do njega šporet...U kutu kredenca i do nje mali frižider Obodin...Sidi moja Kaja i čeka mene, a kumpiri se frigaju....Miriše cila Kninska ulica...Na pečene kumpire, najslađe na svitu..
Kad san već bila curetak, došle moja školska prijateljica i ja kod Kaje na kavu...Bija je šesti misec, koji dan do Sv. Ivana.Ispriča nam baba kako bi nekad divojke uoči Sv.Ivana zapisale na papiriće imena momaka koji im se sviđaju. Zatim bi te papiriće zamotale u male smotuljke i stavile ih u čašu s vodon ispod postelje...Ujutro kad bi se probudile, pogledale bi koji se papirić najviše rastvorija i ime koje bi bilo zapisano na papiriću je bilo ime onoga za koga ćeš se udat.Čin san došla kući sve san lipo napravila kako je Kaja rekla.Ne sićan se koja san sve imena zapisala, al znan da san jedno napisala onako" usput"...Ujutro pogledan u čašu s vodon.Papir s tin " usput zapisanin imenon" skroz otvoren...Pomislin tada" Ma, kako da ne!?"....Prošlo je neko vrime, zaboravila san na Sv.Ivana i papiriće...A onda se dogodilo ono šta je bilo zapisano...
Prid kraj života Kaja se gubila i postajala je senilna, ali svoj temperament i smisao za humor je zadržala...Zadnji put kad san je vidila imala san neke , velike naušnice. Baba me pogledala i onako po svoju rekla: " Ma koga si vraga metila te " mošure", oće ti uši otpast!"
Draga baba, ja ti baš volin velike naušnice i nemoš tu ništa prominit!
Ne iden često u Split. Prije nekoliko godina poželila san proć kroz kameni volat...Pust je, prazan, al cila je Kninska ulica mirisala na frigane kumpire moje drage babe Kaje... (Višnja Pruže, facebook Ogorja)

Post je objavljen 21.07.2020. u 08:57 sati.