Ja sam stroj. Milijarde malih kotacica u meni vrti se u beskraj. Pokrecu me slozeni bioloski i kemijski procesi. Udisem zrak, iz njega cupam kisik. Unosim gorivo.
Ukratko, moje tijelo je zivuci stroj.
Nikad ne sumnjam da imam svijest, barem na nekoj razini. Moji senzori hvataju malo, ali moji procesori obradjuju puno. Grade cjelinu. Smisljaju pricu.
Ponekad sumnjam u postojanje duse. Ako je i imam, dajem je onima koje volim. Da, ja sam stroj koji moze voljeti. I stroj koji povremeno osjeca strah. Cesto i zbunjenost. Rijetko ljutnju. Mrziti nikad nisam ni naucila. Nadam se da i necu.
Moji djelovi ne rade uvijek kako treba. Tu i tamo mi je potreban remont. Svjesna sam vlastite konacnosti i prolaznosti. Znam da cu se jednog dana ugasiti.
Nisam jos nacisto s tim koja mi je zapravo funkcija i smisao. Ima dana kad jednostavno postojim. Budem. Materijalna tocka u prostoru i vremenu. Moje putanje se mogu opisati matematicki i mapirati u koordinatnom sustavu. No, ne znam kuda zapravo idem.
Ja sam stroj. Zbunjen, ponekad izgubljen. No, kotacici se jos vrte. Procesi se jos odvijaju. Tu sam. Postojim.
Post je objavljen 15.07.2020. u 13:01 sati.