Od kad znam za sebe, točnije cili život se trudim da se uklopim u nešto. Stalno se nekome trebam dokazivati. I taman kad pomislim da sam ja to prešla dogodi se situacija da ja opet i opet samu sebe ograničavam i sputavam da budem ona prava Šuša. A prava Šuša je ona koja ne trpi da ju itko stavlja u bilo kakav kalup. I onda tako godinama trpim razna sranja koja su dovela do toga da sam pukla. A to je ono najgore kad ideš iz krajnosti u krajnost. Ali ova današnja Šuša mi se baš sviđa. To je Šuša koja nikome neda na sebe i napokon poštuje sebe; zadovoljna Šuša. A to ne znači da sam prije bila glupa i nisam vidjela kako stvari stoje,nego sam na uštrb svoje sreće i zadovoljstva udovoljavala drugima i nikom nisam znala reći NE. Danas su se stvari bitno promijenile i danas nije da kažem NE nego omiljena rečenica mi je „aj odjebi“ i „biži od mene“. Dakle, tako se prave dame ponašaju.
Ova dama se u svakodnevnom životu služi raznoraznim pomagalima kako bi ispunila svoje dnevne obaveze. Sićam se dana kada sam mrzila i sramila se svojih „Pomagača“. Najviše od svega gadila mi se moja hodalica, a upravo to pomagalo omogućilo mi je da se održim na nogama. Sinoć sam intezivno razmišljala o mojoj hodalici na tri kotača. Misli su mi bile zaokupljene hodalicom toliko daleko i duboko da sam u jednom trenutku poželila Pametnu hodalicu. Zašto ne?! Ako postoje smart telefoni, auta, avioni ... zašto ne bi izmislili i pametnu hodalicu. Ta hodalica bi kada se ja prihvatim na nju brinula o meni. Nebi ni u jednom trenutku dopustila da ja padnem. Brinula bi o mojoj ravnoteži. Nebi mi trebala nikakva pratnja . Bilo bi to idealno, ali bojim se da se neće ostvariti za mog života. I bez obzira što ova moja hodalica nije pametna , ja ju volim kao da je najbistrija. Ona je postala dio mene. Zahvaljujući njoj svi me primijete. A dame su uvijek primijećene.
Razmišljala sam o toj mojoj hodalici da ne mislim o tome kako mi je sve teže napraviti korak. Ali tako to biva u životu, tek kad izgubiš ono vrijedno u svom životu- shvatiš koliko ti je značilo.