Nekadašnji školski plesnjaci bili su nešto što današnji klinci uopće ne mogu ni zamislit. Petkom od devetnajst nula nula do najkasnije pola deset, i to ako je dežurni učitelj bio jako dobre volje; inače su se kablovi počeli skupljat u dvadesetjedan nula nula.
Ja sam u nekoj dobi od dvanajst godina, uz strašno puno kuknjave i zapomaganja, uspijevala namolit mamu da me pusti na ples, a školu sam iz dvorišta mogla pogodit kamenom. Pa kud bi ti išla, pa to idu oni stariji ( čuj stariji; ovi iz srednje škole nisu smjeli ni prismrdit na osnovnu školu na ples, ni pod razno, znači oni stariji su bili naši osmaši ). E onda je tata, ko moj jedini zagovornik, znao popizdit pa reć - pa daj je pusti, nek se dijete ispleše, šta će gledat tebe kak heklaš valjda. Za dva sata je doma. Pa stroga kontrola onog šta ću obuć, a nosila sam traperice i neku majicu, neš ti spremanja. Onda propovijed - pazi šta radiš, nemoj da se ja crvenim. Da mama, dobro mama. I onda kad se dočepam škole...divota. Plešem i plešem i plešem, sve dok ne dođu oni glupi sentiši koje nikad nisam plesala, jer su osmaši vrebali cure nekih drugih predispozicija. Ja sam oduvijek bila tanka i dugačka, a njih su zanimale pa onak...tučnije cure. Taman malo uhvatim zraka i dobijem se od prethodnog preznojavanja dok prođu cvilojebi, i onda opet plešem i plešem i plešem.
Prvi sentiš u životu otplesala sam - pazi sad - u Ajdovščini, prije nekih jako puno godina kad sam bila dio školske delegacije koja je išla u posjet njihovoj školi, i to "Stranicu dnevnika" Parnog valjka. Došo po mene neki njihov osmaš, školska sportska zvijezda; mene cure nagovorile da ostavim raspuštenu kosu, znači izgledala sam ko grička vještica, s uvjerljivo najjačim vlasištem na plesnjaku. Plešemo mi, on kaže da imam prekrasnu kosu, a ja mislim - ajme da me sad mama vidi i da čuje šta ovaj priča, pa polomila bi mu noge i iščupala jezik, a mene za kosu odvukla s densflora. Srećom nije mogla ni vidjet ni čut, spavala je snom pravednika dok sam se ja pokušavala odlijepit od Slovenca koji me privuko da sam jedva disala.
Pa kad je krenulo "700 milja od kuće" ko da sam se prepoznala u stihovima i jedva dočekala da se odlijepim i odem curama koje su vrištale od smijeha. Govorile su - pa ti nisi normalna, gle kak je zgodan i kak se ražalostio. To mene nije spriječilo da uživam u plesu, jebeš stiskavac. Plesat je puno lakše i ljepše kad ti neko ne pokušava objasnit da imaš prekrasnu kosu.
Bila je u igri 1979. godina, Parni valjak je izdo album "Gradske priče" i činilo mi se da svijet počinje živjet petkom kad bi se ja uspjela dočepat plesnjaka.
( Sretan rođendan, Aki; znam da nećeš čitat moje glagoljanje, ali uljepšali ste mi toliko plesnjaka i koreografija da to nije normalno ).
Post je objavljen 05.06.2020. u 22:46 sati.