Evo nešto mi na um palo da napišem par stvari iz svog djetinjstva. Par ludih stvari. Zna se da dica svašta rade i sa svačin eksperimentišu, i da se često upuštaju u opasne stvari. Pa tako smo i mi, ja i moji prijatelji iz sela mi, ko dica, radili svašta. Od toga ću izdvojit dvi stvari.
Jedna je bila pretrčavanje ispred auta koje vozi. Znači, kad bi auto išlo cestom, mi smo se takmičili ko će bliže autu pretrčat isprid njega na drugu stranu. To je bilo izuzetno opasno, jer auto bi nas moglo grunit ladno, i sićan se i sebe i straha kad bi bija red na mene da pritrčen isprid auta, ali jebiga, radila je to ekipa, pa san mora i ja, neću valjda bit pička? Jedan prijatelj mi je bija najbolji, uvik bi umalo pritrča, skoro da dodirne auto. Sićan se jednon kako nas je jedan čovik iz sela napa jer smo mu to uradili, pritrčali isprid njega msm. Vjerovatno se je pripa punin.
Druga stvar je jedna igra koju smo ja i jedan prijatelj mi igrali. Naime, u selu nam je na jednon mistu bila jedna nizbrdica od makadama koja je vodila na asvaltirani put. I ja i on bi se s biciklima zalićali punin, što brže moremo niz tu nizbrdicu i prid kraj, prid što ćemo izać na put, bi skočili s becikla. Radili smo to baš iz duše, i nismo se nimalo štedili, zalićali smo se što smo brže mogli. I ipak, ja se ne sićan da smo se i jednon, al ama baš i jednon razbili ili nekako ozlijedili. Šta ti je elan dičiji, sve se može!
Post je objavljen 26.05.2020. u 22:08 sati.