Želeo sam,
da ukradem malo vremena
koje nije zapisano nigde,
osim mojih pogleda,
da dodirnem nešto
što niko ne ume,
da ispišem rečima
slike svakog trena
u koji sam krišom gazio,
zatvarao za sobom prolaznost
i nagovarao vreme da stane,
da se zaustavi sva bol
koja u meni niče
svaki put kad duša zadrhti,
gazio ponosno,
jer živim ljubav.
Ne, nije važno
što me gutaju gresi
i što zaboravljam,
da ne smem dotaknuti
taj lik u ogledalu,
moja je duša izabrala,
da bude i ostane
nečija, tuđa, nemirna i tiha.
Želeo sam da ukrotim snove
i sve boje u tvojim očima,
da razlijem u nekom minutu laži,
dok sam istinu skrivao
tu negde iza sjaja
kojim sam svoje puteve svetlio
tražeći izlaz i mir
u tvojim rukama.
Pukle su moje tišine na pola,
još tragam za izgubljenim snovima,
lutam, dok me sve izrečeno podseća,
da sam izubio ponos
i postao nepoznat svom osmehu.