PRSTOHVAT SNA ( U DOBA KORONE)
TEBI,
nenadana Iskro Radosti,
kojoj hrlim u sjeti i tami.
Tebi,
koji si čarolijom,
samo Nebu znanom,
učinio da mi obrazi
ponovo
rumenilom žare... i usne
za tvojima žude.
Tebi,
koji me opijaš
i tako pitko
voljenom činiš...
-dajem SEBE,
u PEHAR ovih stihova
pretočene.
Ispijaj lagano...
Pod ovom strehom
n e m i r a
nikuda nam se
ne žuri.
-Ma, tko još za „korona virus“ mari !!!