Marketing
Bolid
Ja sam konačno kupila bolid. I to narandžasti.
Pa dosta je više bilo teglenja po rukama krumpira, luka, omekšivača, tetrapaka, kelja, riže i svačegnečeg. Pa meni su se ruke za sve ove godine tegljačenja produžile odavde do vječnosti. Šta sam samo puta sabirala koješta po nogostupu kad pukne ručka od najlonkese, majkosvetabožja. Još je dobro ak je krumpir il paprike, al kad dekne vrećica sa komadom lubenice il nečim staklenim mogu je samo usput ubacit u kantu za smeće kad uđem u dvorište.
Pa sam ja, u ovom koronarno opasnom krucijalnom vremenu zaključila da je konačno osvano taj ganutljiv trenutak da prestanem teglit i umjesto toga ko gospođa vučem za sobom svo to lupatinje koje trebam donest do kuće. Kud sam pod maskom, tud mi se ruke razvaljuju, pa ne znaš šta je gore. Dolipšem do kuće ko da sam boksala s Tajsonom dvanajst rundi, jezik do poda.
E zato sam ja danas kupila narandžasti bolid koji će mi olakšat dostavu hrane do stambenog objekta. Kupim, potrpam u bolid i vamos kući, ko da je u igri Meklarenov najnoviji model.
I da znate da je baš fora. Ne bole ruke, ne ostaju urezani tragovi ručki, ne prebacujem s ramena u ruke pa tako deset puta do kuće...milina jedna. Doista, malo mi ide na živce tandrkanje kotača meni iza leđa, al valjda ću se naviknut na zvučnu kulisu. Bolje i da tandrče neg da me ruke bole još sat vremena.
Ono šta me možda malo brine je recimo kak ću tandrkat po kiši il nedajbože snijegu? Kud kišobran, tud to kotrljajuće narandžasto čudo. Kak spriječit da mi usljed otegotnih meteoroloških uvjeta ne dođe do kvara na bolidu, recimo da mi se ne odvali kotačić il tak nešta? Kak da onda to kino donesem do kuće jebote? Naprtim na leđa il šta da radim? Dalje, ovaj bolid je prilagođen za onak...nabave manjeg kalibra. Pa za neku žešću kupovinu meni bi trebalo šest takvih bolida, pa nisam ja žena pauk da gonim šestera kolica cestom. To znači da ću morat koristit onaj najveći Danlopov kofer koji imam, jer sad kad se naviknem da više nema teglenja u rukama onda majci više nema da nosim dvadeset kila lupatinja iz dućana za recimo potrebe obilježavanja Božića. I to šta će susjedi mislit da idem na prekooceanski put sa koferčugom u kojem bi mogla spavat da se samo malo sklupčam uopće me ne smara. Bitno je samo da mi se ruke više ne otežu, jer ako se otegnu još samo malo saplitaću se na njih putem, a sve zato šta sve ove godine nisam mogla doć na ideju da kupim tandrkalo i vučem za sobom kad idem kupovat.
Nadam se samo da je neću ispočetka zaboravljat po dućanima. Srećom je koronarno vrijeme, pa idem u nabavu svaki treći il četvrti dan; dok korona prođe voziću ko Šumaher, i po dućanu i po cesti. Uz samo malo vježbe možda uspijem savladat i da vozim dvoja, troja kolica. Čisto da ne vučem kofer u dućan kad dođe red na veću kupnju, jer više ne znam koristit najlonkese.
( pa daj recite jel nije bolid par ekselans? )
Post je objavljen 05.05.2020. u 21:36 sati.