te godine je Almin ćaća, posta još veći direktor i komunista, i to u Sarajevu, pa je on odselija tamo odma, a Alma je sa materom ostala do polugodišta
bilo bi lakše da je otišla odma, i meni i njoj, ovako smo se grčevito držali jedno drugoga, radi neumitnosti rastanka
umisto da smo se ka normalna dica od trinajst godina igrali i zajebavali, nas dvoje smo ka Romeo i Julija patili, a poznato je da je ta ljubav uvrnuta stvar koju patnja samo hrani
nekako nam se, nama dvoje blesavih klinaca, činilo da bi tu svoju ljubav tribali okrunit, čime drugim nego seksom, ka nekom vrstom obećanja jednog drugome
problem je bio u tome šta o tome ni jedno ni drugo nismo imali pojma, iako sam je pročita gomilu Startova, i upija iskustva Zdeninog rođaka
Almina mater je skužila valjda šta se događa, pa je s njom pričala o čelama, leptirima, rodama i ostatku životinjskog carstva, pa je ona ispričala meni sve šta jon je mater rekla, i tako smo nas dvoje ka osuđenici, bili prid zidom koji nismo bili spremni priskočit
vrime je polako prolazilo, i doša je moment da Alma otputuje
tu noć prije nego je otišla proveli smo u mojoj sobi
starci nisu ništa pitali, samo su se čuli s Alminon materom, i rekli da će pazit na nas,
onda je u nekom momentu doša Zdene, pa za njim Joke, pa Sandra, Blanka, buzdina sestra mala Anita, i još neki i na kraju i Buzdo.
mater je radila sendviće, neko je donija vrićice fla vor aida, i tako smo u priči dočekali zoru
Alma je u jednom momentu uzela nožice i odrizala jedan moj pramen i zavezala fjok oko njega, i još je obukla na sebe i moj najdraži hajdukov dres s brojem sedam, i tako obučena ujutro otputovala u Sarajevo
Post je objavljen 04.05.2020. u 15:12 sati.