Prvi maj, odnosno Međunarodni praznik rada, jedan je od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme.
Male nadnice, dnevni rad od 12 do čak 18 sati i život na ivici bede bili su povod za niz štrajkova u kojima su zahtevani uslovi rada i života dostojni čoveka.
Do kulminacije je došlo u Čikagu, u maju 1886. godine, kad je na ulice izašlo skoro 40.000 pripadnika radničkog pokreta. Oni su svoje zahteve simbolično istakli u tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.
Međutim, vlast je na demonstrante poslala policiju, posle čega je usledio žestok sukob u kojem je šest radnika ubijeno, a njih pedesetak ranjeno. Petoro vođa štrajka je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.
Tri godine kasnije, 1889. na prvom kongresu Druge internacionale odlučeno je da će se svakog 1. maja održavati demonstracije dok god radnici i radnice ne izbore pravo na dostojan život i rad. Već od sledeće godine taj dan je počeo da se slavi kao Međunarodni dan opšte solidarnosti radništva.
Poslednjih godina, Međunarodni praznik rada u svetu se obeležava raznim akcijama i demonstracijama, čija je suština borba za prava radnika, kraće radno vreme, bolje plate i zaštitu na radu.
Prvi maj godinama doživljavamo kao neradni dan rezerviran za druženje na „urancima“ u prirodi, uz roštilj, pečenje, piće i pjesmu, kao dan veselja i piknika, a on je suštinski simbol borbe za slobodu.
U opštoj jurnjavi za novcem radnici (a i neradnici) sve su dalje od života dostojnog čovjeka, jer se nikako ne mogu posložiti te tri stvari, kraće radno vrijeme, bolji uslovi rada i zaštita na radu. Zapravo, u današnjim uslovima i samo pravo na rad je postalo ogromna privilegija bez obzira na uslove.
Sa druge strane, pitanje je koliko "stvarni" rad ima udjela u sveukupnom svjetskom "biznisu"? Novac se "pretače" uglavnom na uslugama, "šoubizu" i kojekakvim drugim "transakcijama". Ovo je bilo vrijeme zanimanja kojima možda i nismo znali pravo značenje, poput barista, starleta, rijaliti zvijezda, menedžera, aktuara, influensera, stend-up komičara, ..i sl., a koja će vremenom vjerovatno i nestati.
Čovjek je postao samo konzument koji koristi nekakve usluge a pri tome vrlo mali zna sam nešto da uradi, i čovječanatvo je u eri ekspanzije tehnologije u opasnosti potpunog zaglupljenja, od automatizacije proizvodnje, robotizacija, eksterne baze podataka na netu pa sve do one pedale na "automatiku" dok vozite.
Ljudi nisu povezani internetom, on je instrument otuđenja, ljudi su povezani emocijama, telepatski, sopstvenom energijom koju proizvodi mozak. Uslov za to je da je mozak stalno u funkciji, da ne odumire njegova aktivnost, impulsi i namjere ljudi su kohezioni faktor među njima koji ih udružuje - kolektivna misao može pokrenuti planine. Zato su ljudima ponuđeni oni koji će misliti za njih (brinuti) i koji će raditi za njih (mašine i uređaji) da bi svaka njihova misaona i fizička aktivnost odumrla i time se razbile grupe sličnomislećih ljudi.
Time se, na jedan veoma perfidan način, lišavaju prava na rad i prava na život.
Zato i pretvaranje Prvog maja u dan za "piknik" umanjuje njegov suštinski značaj i duboki smisao borbe za pravo na rad i dostojanstven život.