Marketing
Hešteg jediirazmišljaj
Primijetila sam da kad god se pretrpavam hranom počnem dubokoumno razmišljat.
Da bi zorno mogla dočarat o čemu se radi, prvo mi valja nabrojit šta sam sve pojela recimo od sinoć do sada. Pa sam recimo nakon večere za pod zub - malo šunke, dva punjena jaja, mladi luk i dašak kukuruznog kruha - pojela još jednu bananu, čisto da mi ne padne kalij, i počela gledat Ben Hura. Obzirom da film traje i traje, ko olvejz uložak, tu sam ja negdje na pola filma pojela dva čupavca i tri toblerone trokutića, plus pepsi da razgradi onu mašćobu od večere i šećer. Ono, ak može odštopat začepljeni sudoper a da ne bi razgradilo to šta sam utrpala u sebe. Kad je film završio, popila šlaftablete i zaključila da mi ne bi bilo zgoreg još malo tartara namazat na dašak kukuruznog kruha ( dvije šnjite, da budemo precizni ) jer opće je poznata činjenica da gladan nemreš zaspat i da kad si gladan nisi svoj. Pa sam na to kresnula još dva toblerone trokutića ( to je inače kolač u oblatni u kojem ima fila slična toblerone čokoladi i u sredini žele bombon, e toga mogu pojest kolko god ima na lageru ).
Probudila se ujutro gladna ko da nisam jela od velikog četvrtka. Popila kavu, reko možda zavaram taj usrani proždrljivi želudac...ma ništa. E onda sam pojela dva punjena jaja i malo hrena. S tim jedva izdržala do ručka - malo juhe s grisknedlima, pa šnicleki u finom umaku i tjesteninom, pa još dva čupavca plus pepsi za razgradnju. Pa popodnevni odmor ( zaspala ko klada pred teveom dok je trajo neki film ). Probudila se, popila kavu i sjetila se da u frižideru imam dva šnicleka koji su ostali viška jer sam izvadila krivi, veći paket mesa iz kištre. Pa sam to spohala na pariški način jer mi se nije dalo koristit bečku metodu zvanu brašno - jaja - prezli. Oko sedam lajt večera - pohani šniclek, šunka, punjena jaja, mladi luk i hren. Sad za desetak minuta će mi past šećer pa ću opet morat pojest tri - četri kolača.
E sad kad sam nabrojala šta sam sve požderala u dvadesetčetri sata, sad je vrijeme da se vratim na dubokoumno razmišljanje. A ono glasi - smeće uvijek treba maknut. Iz kuhinjske kante, ženske torbe, ormara i iz glave. Sve ono šta vas opterećuje, muči, ne da vam spavat, tjera vas u očaj - samo hrabro naprijed. Jer vi to zaslužujete. Smeće pripada tamo gdje mu je i mjesto - na smetlištu.
Pa ak se ikad uspijem odlijepit od frižidera, naveliko počinjem radit na micanju smeća.
A možda je to dubokoumno razmišljanje meni i od propuha. Temperatura u kući je puno drugačija od one u rashladnom uređaju, pa kad god otvorim vrata ( a stalno ih otvaram ) sastavi me hladni zrak.
Šta god bilo, čim uspijem provarit svo ovo žderanje krećem sa akcijom "čišćenjem do mentalnog zdravlja", ne zvala se ja Rossovka ako tako ne bude bilo.
( photo by Tportal, pa ne stignem ja i fotkat i jest )
Post je objavljen 13.04.2020. u 21:04 sati.