Moja unutrašnjost je kao vulkan... Sama lava. Veoma san intenzivan, baš sad razmišljan o tome... Šetam i osjećaji mi se popnu baš da budu vrh vrh vrh, da mi čak bude teško podnosit intenzitet te emocije. A još san pod šakon antipsihotika, koji, nasreću, ne djeluju. Zemlja je naša majka. Nebo nam je otac. Danas san se kupa u zemlji. Doslovno, dok san hoda, od strasti mi je došlo da bi najradije uronija sav u zemlju i okupa se u njoj. Poezija vitra, mirisa, zemlje, trave i drveća me je potpuno okupala. I dala mi je neke uvide u moje stanje, kako to obično bude. Sad, jel ima od tog vajde i ima li, ne znam. Istina je da mi je strašno teško. Još jedna istina je da je moja odgovornost za to stanje. Još jedna istina je da će to stanje kad tad proć. Dalje o istinama neću, jer već počinju bivat nelagodne. Ovaj blog je jako lipo misto... Puno mi je toga dalo. Nadan se da san i ja donekle vratija dug. Danas mi se javila jedna žena koja je pročitala moju knjigu. Kaže da je predivna i da je cilo vrime plakala dok je čitala i kako joj je puno pomoglo da siđe sa svoje planine (U knjizi se jedna djevojčica penje na vrh planine pa se spušta). To je lipo. Ta knjiga je dar moje duše i baš mi znači što iz ovog sranja u kojem se nalazin more se izrodit nešto tako lipo, kao to da mi knjiga koju san napisa nekome toliko znači. Mada, znam ja, sve je ovo za moje dobro. I ja san vječan, nikad neću nestat... Ali lipo je vridit nešto, kakav god da si. Iskreno virujen da svak vridi nešto, pa i ljudi koji čine najgora moguća zla. Ja tako virujen.
Post je objavljen 29.03.2020. u 20:00 sati.