Jutros nas dvoje u Vela Luku. Prva trgovina nam tek na 10 kilometara od Vale.
Kupujemo najnužnije redovne potrebe.
Na ulazu u market, odma nam dezinficiraju ruke.
Poštuje se razmak. Udaljenost od blagajne.
Centar velik i opremljen ko šipak.
Divno, kažem mu ja onako ponosito.
Vidi kako su moji škojari disciplinirani.
Pa se spustili u misto.
Skoro pa nigdi nikoga. Sve pusto.
Ispred ljekarne ja treća i zadnja u redu. Uzimam redovnu terapiju.
Maski, rukavica i sredstava za dezinfekciju nema.
Pa tako i nemam baš ništa od toga.
Ali, sve se odvija po PSu. Poštuje se red.
Ja opet, onako ponosito, hvalim svoj otok.
Vratili se u Valu.
Raskupusavam stvari i slušamo stožer.
Prvi oboljeli iz Vela Luke. Pozitivan i smješten u Dubrovniku.
Ahaaa, kaže ON. Vraga su ti disciplinirani.
Nego su samo dva dana prije nas znali da imaju koroniranog.
Pa su se pripali. I zašuškali doma.
U dnu Vale, skupilo se 30 - ak ljudi. Iz više okolnih mista. Imaju radne akcije oko gradnje vlake za izvlačenje brodica na suho. Side jedan do drugog. U zajedničkoj marendi.
Kaže ON, onako ponosito, kako su disciplinirani ovi tvoji!!!
Šta moji, zaronzala ja. Oduvik se kaže da si od tamo odakle ti je žena.
Ovo je i tvoj škoj.
Sad, dalje šta bude.
Ja na katu pripremila apartman za samoizolaciju.
Zlu ne trebalo.