Korizma je. I to nema veze baš previše s ovim kratkim postom. Danas imam studenticu iz jedne balkanske zelje, kreativku s kojom sam podijelila svoje hobije, pisanje Harlekinovih pustolovina je jedan od njih, slikanje drugi. Obzirom na činjenicu da blog nitko ne prati i stvarno služi kao moj intimni dnevnik, ali ja sam zbog svih ovih gluposti oko GDPR-a, zaštite same sebe, počela pisati tako udaljeno, bez prisnosti, zakrabuljeno, da, iskreno, niti ja ne želim čitati ovaj blog. Stoga se ne čudim da ga niti drugi ne čitaju.
Da se vratim na svoju studenticu, nazvat ćemo ju Ljubičica, iz jedne države koju ćemo nazvati Jug Balkana, niti ne zna da postoje blogovi. Eh u tom trenutku sam pomislila, ajme pa prošlo je 15 godina od mog prvog bloga. To je zastarjeli format i koliko god željela da doživi uzlet, da ga ljudi stvarno dožive, osjete, teško da će se to dogoditi.
Zakrabuljenost, dugo vremena sam pisala blog pazeći da ne odajem spol. Mislim, žensko sam, jasno kao dan, ali pisala sam tako da se to ne razaznaje jer mi žene iako smo jako snažne i ujedinjene na 8. mart (jer iskreno 8. ožujka meni ništa ne znači), obično smo, ne samo neprijateljski raspoložene prema drugim ženama, nego nas niti ne zanimaju druge žene. Možda nas suprotni spol privlači i u književnosti, glazbi, interakciji, možda baš zato jer same sebe poznajemo i prepoznajemo prelako, prebrzo, predobro.
I sad dok si razmišljam da li da objavim ovaj post i koliko podataka o meni sadrži, samo ću nabrzaka stisnuti 'Objavi'.
Do čitanja.
Post je objavljen 09.03.2020. u 13:22 sati.