Zakinut san za emocije. Naučija san se istrpit nervozu, nekad mi kad izađen vani, msm u kafić, bude dobro, al ugl san blago nervozan i držim emocije potisnute. Strah me da ih pustin da bi počeja se ponašat agresivno, da bi porazbija sve oko sebe. Možda je to bolje od ovog mrcvarenja. Ali ja ne mogu da popustim te blokade... Prijatelj mi s jednin prijateljem s kojin nisan neko vrime baš u nekom kontaktu, radi skupa neku parcelu zemlje, zove me ako oću da in pomognen. Odlučija san da oću. Oću da probijen ovu paniku. Neću da ne trpin, gutan, itd, oću da je oslobodin. Da se oslobodin. Danas san s prijateljima bija na kavi i ništa ne osjećan. Samo nervozu. Uglavnom neman nikakvog užitka u životu i teško da se desi ikakav momenat da u nekoj mjeri nije prisutan strah. Al boriću se, iću radit sa prijateljima, pa onda možda mognem s jednim od njih dogovorit da me odbaci u Mostar do nove psihoterapeutkinje s kojom bi proba radit. Par dana san proveja u euforiji jer ipak mogu popit kavu, neki dan u Čitluku mi je kava baš dobro sila, ali bazični problem i dalje ostaje. Ovo je preloše, ne znan uopće šta me drži u komadu. Valjda san jači nego što mislin.
Post je objavljen 08.03.2020. u 19:13 sati.