Marketing
Čovik bez kafića
Nekad davno, više se ne sićan autora, reka je jedan čovik iz sela da nije kriza dokle ne počmedu zatvarat kafići … stanen ove dane pa se zamislin … “Nestor”, prvi kafić u selu, dokle su drugi još bili obični buffeti i krčme u kojima je vonjalo ukiseljeno vino odavno je sklopija svoje umorne oči …
... ovod je nekad bila reklama Nestora ...
Sićan se kad smo, ka mladi i nadobudni omladinci, na Glavici (Kula Top, za sjevernjake) provali napravit Radio Krknjač, pokoj mu duši, još prije Domovinskoga rata, pa smo išli pitat u “Nestora” kako su dobili onu krasnu tamnokafenu boju kamena … samo su nan se nasmijali, povukli dim od duvana i počeli puvat po zidu 
U to je doba “Madera” spadala još u onu prvu kategoriju, ulaz je bija sa juga, sa svake strane po jedan fliper na kojima je bila lista čekanja duža nego na Firule za CT mozga, a u posebnoj prostoriji straga je bija biljar, vječno okupiran od ekipe sa Pilane. Koja je onda bila još itekako živa a ne pokojna kako mi svake godine ubodemo na plakatu o Maškar.
I da, skoro da san zaboravija napomenit ... zvala se “Kaštelet” ... I tamo su se prigledavale snimke na videju naši krnjevalski svečanosti osandeseti godin prošloga stolića, i uvjerili našega Bricu da je to na drugome programu
Madera je zatvorila butigu, jerbo je gazda iša u pensiju, ča smo i u maškaranoj povorci AD MMXX spomenili
Poznata bašta di su se sklapali posli, di se radovalo i tugovalo, di si moga nać čovika kad ga nima doma ... sad skuplja paučinu ...
Best se lagano udunija ... Baš mi i ne fali, najviše radi glazbenoga ukusa ...
Na stranu svi nabrojeni, ali najviše mi, ipak, fali Madera, koja mi je tijekom devedeseti godin prošloga stoljeća bila tinel (dnevni boravak, za sjevernjake) ... dokle san jema šest štampaduri na glavi, tamo san se nalazija sa pacijentima pa bi mi konobar odma donija kafu & dec đusa i pita čovika ča bi bija sa menon "A ča ćete vi?" ... na što bi mi ovi izbezumljen zavrća rukave u potrazi za inventarnin brojen ... Tamo bi me došli iskat kad me ne bi našli doma, jer nije bilo mobiteli, tamo mi je doša brat pitat ključe od kuće, pod punon ratnon spremon, kad su ga molali iz HV da se gre doma oprat.
I usput zaradija nadimak Bobetko, triba li napominjat da onda nije sličija na mene po gabaritima, vengo je bija tanji od anoreksične guščerice ... Falidu mi one male bitke petardama na Badnjak a najviše mi falidu Barine i Tomine beštimje kad bi in ko naručija kapučino ... ili itanje pepeljar od strane snervani konobari iz plemena Galopini.
Tamo san zapalija bengalku ’98 kad smo dali gol Francuzima u polufinalu, i čudija se ča se trikolori grlidu .... još mi je gorila baklja kad su bili izjednačili 
Svi nas dikod uvati nostalgija, za ovin oli onin ... bez ikakove veze sa politikon, molit ću lipo!
To valjda dolazi sa godinan, a meni je za koji dan rođendan, navršajen pedesetisedmu ...
Niti je sad sve lipo i krasno, niti je onda sve bilo ajme i kuku!
Ovod najprin mislin na žal za onin ljudima ča is više nima, mistima koja su sad skroz drugovačija, kafići koji su zatvoreni ...
Pada mi na pamet i ona stara Ibricina pisma ...
... i Arsenovi stihovi iz “Ne daj se, Ines!”
ako svi ostarite i ta će mi mladost
teško pasti ...”
Vrime teče, stvari se minjaju, ka i ukusi ... i ne pada mi više ništa napamet, nego legendarna Murtaughova izjava (“Smrtonosno oružje”) ...
Neću pristat pisat blog, nije me štufalo ... još!
Ovod san još uvik sam svoj urednik
... ali ko zna ča nan sutra nosi ... “Korona virus” je još najmanja briga ča me čeka 
Zdravi i veseli bili!!!
Post je objavljen 25.02.2020. u 09:42 sati.