Šetnje pustopoljinama već donose dodatan oprez.
Proljeće na pomolu.
Zmije u buđenju.
Kad ih vidimo, samo zaobilazimo. Ili, ja, znatiželjna, školjocam mobom.
Poskoci su ovdje normalnost. Ima ih dosta.
Najčešće pregaženi. Ljudskom nepažnjom.
Znamo da su opaki. Al poštujemo njihovo stanište.
Ipak, mi smo na njihovom.
Ne bojim se. Samo sam opreznija u hodu.
Ljudi znaju bit otrovniji.
Ubojitiji.
Grizu i kad nije samoobrana u pitanju.
Protiv njihova ugriza nema seruma.
Ostaju doživotne ogrebotine.
Kao podsjetnik.
Poznajem ranjene ljude.
Zahvalna da nisam među njima.