Zadnjih dana je bilo burno. Prvo, vratija mi se je prijatelj s kruzera, prijatelj iz sela mi, možda čak i moj prvi prijatelj uopće, znamo se od kad smo imali 3-4 godine. S njin san tu i tamo ispočetka popija kavu, i kafić dalje malo od mista di dolaze poznati nam ljudi, da mene bi hvatala panika. Mada, i ti su izlasci bili s dozom napetosti. Onda, jednu večer on nakon kave sa mnon u kafiću u susjednom nam selu, reče da ima dogovor za kavu u kafiću u našem selu. I odlučim ostat s njim i poć, pa kako god bilo, može me on odbacit kući. I bilo je ok, mada, kod mene ok znači da je bilo i panike i nervoze al da je bilo u granicama podnšljivog i da san donekle i uživa. Kako san se malo okuražija, drugi dan san drugog prijatelja zovnija na kavu u taj kafić u našem selu i bilo mi je ispočetka napeto, pa dobro. Ovo možda zvuči banalno, al ovo su za mene ogromni koraci. Ja nisan kavu u kafiću bija popija od lani u četvrtom misecu, a i tada san jedva izdrža 15 minuta na toj kavi.
Počeja san se izlagat tim triggerima koji mi izazivaju paniku, i malo san ojača. Uz to, ponovo san se vratija staroj mi psihologinji, i mogu reć da nije baš da nema efekta ić kod nje. Vratija san joj se jer me novi psiholog nije naručija na normalnu seansu, sad će već tri miseca. Nakon seanse s njom san izaša i pija kavu s ćaćon, čak san sam bija neko vrime u kafiću, dok je on iša nazad po naočale koje je zaboravija i bija san baš opušten. Zato neku večer san bija na kavi skroz napet, da mi realnost malo opet zakuca na vrata. Jer, ja jesan ojača, ali nisan riješija probleme. Al ojača jesan, evo sad mi je došla noćit za vikend sestra sa dicon i sidija sa s njima cili dan. Prije bi negdi pobiga. Mada, sve je to uz trpljenje. Cilo vrime patin, dok se to sve dešava. Dobro, ne baš cilo vrime, na kavama i uživan, al sa sestron ne uživan nego prosto trpin. Mada, koliko god san napredova i dalje mi nije svejedno kad iđen u kafić, jer nisan siguran da će bit dobro.
Ojača san, al i dalje je u meni neriješen konflikt koji vrije, nešto u meni što je nabijeno agresijom, a reka bi i tugom, oće da se probije i da me preuzme. I iman dojam da gradin snagu na krivom temelju, nekad mi se čini ko da je svo moje jačanje i izlaganje džaba, dok ne rješim taj konflikt. Stvarno se nadan da nije džaba, jer se nadljudski trudin da se izlažen i da podosin taj stres. Al opet ostaje uzročnik stresa i nervoze i panike, a to je moj unutrašnji konflikt. Psihologinja mi savjetuje ovu jednu u Mostaru što radi s nekim modernijim tehnikama, da proban. A ja znam da će moji na to reagirat ko da iđen bit ljude, i ako ne upali, nabiće mi to na nos i bilo šta iduće šta tidnen oprobavat će bit "jesi li proba i onu pa si vidija šta ti je pomogla" i slično. Al dobro, na meni je da se nosin s tim. I da, na kraju opet ne mogu isključit opciju da možda triban i porazbijat, kako god okreneš.
Jer kvaka je to što se ne mogu opustit, kad se opustin, obuzima me agresija. Onda se natežem, tipa jutros sidnen u kafiću i krenen se opuštat i ono, osjetin atmosferu ko da bi se moga opustit i bit normala, i odma se prepadnem i ponovo se zgrčim u panici i nervozi. Evo baš jutros san pija kavu, i iscrpila me je, natezanje oko tog nečeg u meni. A taman san počeja planirat kako ću raije ustavat, ranije ligat, jutri na kavu u kafić i nešto radit ako triba pomoć mojima i tako. Al moran sredit taj problem da se mogu opustit, bez toga je sve džaba.
Post je objavljen 22.02.2020. u 11:29 sati.