Dan me dočekao umornu i ponovno u borbi za zrak.
Kratki napadaji koji su znali trajati par sekundi sad se razvlače u minute.
Dolaze sasvim nepredvidljivo. U jednom trenutku sam dobro, u drugom se gušim.
Iz kreveta odrađujem obaveze za školu. Sastavljam testove. Šaljem testove.
Bit ću naveliko dužna ljudima kad se vratim s bolovanja.
Svakog dana sam sve umornija. Loše spavam i snovi su mi čudni.
Budim se. Pokušavam doći do zraka. Dignem se. Ponovno se gušim.
Uglavnom, vjerujem da nije lijepo za gledanje i slušanje.
Ali je još manje za doživljavanje.
Lakše mi je nekako kad radim, a sad nisam u stanju raditi.
Znam da je to za mene opasno. Hodam na rubu depresije.
Toliko malo je potrebno da me prevali. Korak. Manje od koraka.
Nadam se do utorka oporaviti dovoljno da mogu raditi.
Nedostaje mi posao. Moja učionica. Labos. Disciplina. Rad.
Post je objavljen 20.02.2020. u 18:08 sati.