Nekoliko napornih dana je iza mene. Jedan od razloga iz kojih nisam pisala.
Pod virozom sam pokušavala odraditi neke stvari. Sjednice, nastavu, školsko natjecanje.
Nakon tjedna u kojem sam odradila daleko više od propisane norme.
Razmišljam o svim obavezama koje imam. I odlučila sam nakratko smanjiti tempo.
Ne moram sve. To je relativno nova spoznaja. Nikad nisam bila timski igrač.
Obično bih bila u timu sama sa sobom. Pokušavala odraditi sve.
Kako postajem starija (nadam se, i mudrija) shvaćam da to ne mogu.
Da. Nisam svemoguća. Ne mogu sve. Neću ni pokušavati. Nekad trebam pomoć.
Druga stvar je da sam uvijek pokušavala biti naizgled neranjiva.
Kakva god prevrtanja se događala u meni, lice mi je bilo nepomično.
Imam problema s iskazivanjem emocija. Otvaram se samo malom krugu ljudi.
Ograničenje na broj ljudi ostavljam. Samo im želim pokazati više.
Treća stvar koju moram promijeniti je da se stalno zatrpavam obavezama.
Jer nešto mislim da moram. Ne moram. Svest ću obaveze na minimum.
Privremeno. Tek toliko da si dozvolim da stanem i malo dišem.
Dozvolim si preslaganje prioriteta. Prespojim neke žice. Živim.
Post je objavljen 05.02.2020. u 21:07 sati.