Mnogi smatraju kada treba oprostiti da na taj način izdaju pravdu i daju za prednost zlu i
nepravdi. Opraštanjem se čini upravo suprotno, nadilazi se i pobjeđuje zlo i nepravda,
a mi dobivamo duševni mir bez kojega ne možemo normalno funkcionirati u
svakodnevnom životu.
Ako praštamo, tako u pravednosti otvaramo put da se i nama oprosti: „oprosti bližnjemu,
da se i tebi oprosti“. I sam Isus je rekao: „Praštajte i oprostit će vam se,...“(Lk 6, 37).
Ipak, navodi se, kako nema oprosta bez pravde. Ako se pak osvećujemo - zlom tako
odgovaramo na zlo i širimo zlo, te oprost gubi svoj smisao i nestaje u vrtlogu mržnje u
koji je lako upasti. Pravda stoga, ostaje u Božjim rukama da je On izvrši,
po svojoj pravednosti.
Samo Božji sud je ispravan, a ljudi kao pojedinci nemaju pravo jedan drugom suditi, jedni
druge kažnjavati. Države izmišljaju svoje političke zakone po kojima sude da bi zaštitile svoje
interese. Takvi zakoni često ne izlaze iz duha ljubavi i pravednosti, sami sebi su svrha, pa i
kada su po pravu, često se zna čuti i doživjeti da nisu pravedni, upravo radi udaljenosti od
Božjeg zakona Istine i Ljubavi. Radi toga doživljavamo da ljudska pravda i pravednost
često ne idu "istim putem".
Jedno praštanje ne znači puno u našem duhovnom rastu pa treba biti opredijeljen na
neograničeno opraštanje. Prema evanđelju po Mateju, kada Petar upita Isusa: „Gospodine,
koliko puta da oprostim bratu svome ako se ogriješi o mene? Do sedam puta?“ A Isus mu
odgovara: „Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam.“ Ne može se biti
dobar vjernik ako zauzvrat očekujemo korist. Opraštanje mora biti iskreno, iz dubine srca,
jer ono vodi do ljubavi. Čovjek koji je spreman na praštanje svakim oprostom bliži je Bogu.
- Nauk po vjerskom tisku - obrada EuM
Post je objavljen 04.02.2020. u 11:45 sati.