Sjedim na kavi, kao i obicno u cetvrtak popodne.
Imam rupu u rasporedu. Uzimam si tad malo prostora za disanje.
Vecina ljudi koja ne radi u skolstvu ne zna koliko ovaj posao moze biti psihicki i emocionalno zamoran. Cak i u dobrim razredima.
Cesto dodjem doma sasvim iscrpljena.
Mozda samo dajem previse.
Mozda je tu i stvar moje introvertiranosti. Opcenito me interakcije s ljudima umaraju.
Ovdje sam prisiljena pola dana biti u stalnoj interakciji.
Fokus koji ne smije popustiti. Fokus koji kod mene nije na gradivu, nego pokusava pokriti svako od moje djece. Njihovo usvajanje. Dozivljavanje.
Mozda samo neke stvari radim s prevelikim intenzitetom.
Uglavnom, velike pauze onda nisam u stanju provoditi u skoli. Ni blizu nje.
Imam dva kafica u kojima sam redovan gost.
U oba znaju tocno kakvu kavu pijem.
Uzimam kavu, palim cigaretu i pisem.
Emocionalno i psihicko praznjenje.
Post je objavljen 30.01.2020. u 12:16 sati.