Blizu sam toga da se upustim u jednu ludost. Ako odbijem da se upustim u nju, čeka me sranje. Zablokira san si izlaze. Riješit problem tako da porazbijam u kući ne mogu i za sad nije izgledno da ću moć. Mada, ne odustajen od toga. Nać neki način da sam sa sobon svarin ovo bez eskalacije agresije mi izgleda nemoguće. Psihijatrijski lijekovi mi ne djeluju. Izmijenjali su mi sve šta imaju i ništa nema efekta. Psihologa praktički i nemam, mada eto, ipak je on tu, ali ga ne viđam odavno kako triba. A i ne znan more li mi on pomoć. Odnemoć mi neće, ali da li ima ono šta mi triba, ne znan. Da iđen ponovo na psihijatriju, puka bi ili potonija u pakao i uradija nekome nešto. Tako da, svi izlazi su mi zatvoreni. Zato je ova ludost možda jedino što mi preostaje. Mislim, kad stanem razmišljat iman osjećaj da triban pustit, kući to ispoljit, al kad dođe da razbijam, ja jednostavno ne mogu. Ali nešto u meni mi govori i protiv ove ludosti. Al iman osjećaj da mi ova ludost možda triba, jer drugačije neću pokrenit procese ka ozdravljenju, ka vraćanju u život. Pa i ako odem u psihozu, ko ga jebe. Iman prijatelja koji je ima dvi psihoze koje su ga izvukle iz depresije i spasile mu život, faktički. Zato, iman osjećaj da bi se moga upustit u ovu ludost. Mada, iman još par stvari probat prije, ova ludost mi je baš zadnja opcija.
Post je objavljen 23.01.2020. u 00:45 sati.