Malo mi je trebalo
da srečan budem,
jedan tren i mrva ljubavi,
da mi osmeh sija
kao ogledalo
i oči u radosti trepte,
malo mi je trebalo,
da dosegnem mislima
tako daleko,
lepa reč i nežnost treperava.
Sve je tako malo
u zrnu sreće,
a mnogo u bolu
što stoji, traži i sluti,
da zauvek je negde
u beskonaćnosti ostao
tvoj osmeh urezan i neizbrisiv.
Tvoja svaka reč
još odzvanja u mojim mislima,
očekujem i još čekam,
da vrati se sjaj
iz tvojih ociju,
da me dodirne nežno
po licu i kosi.
Malo mi je trebalo,
da osetim sreću,
da živim na tvom dlanu
onu večnost
koju smo zajedno ćutali.
Nekuda se prosu i rasprši
na sve strane
naše vreme istine,
da mogli smo
korak dalje uzeti od sreće,
tako malo je trebalo
za naše osmehe
koje smo uvek razumeli.