Ma što da se lažemo, retko dobivam poštu, samo račune, međutim to se ne broji. Eh, a nekad sam dobivao mnoštvo pisama, razglednica, čestitki... Pristizale su iz celog sveta, posebice za Božić i Novu godinu. Jer naputovao sam se ja, video sveta, družio se, zabavljao, bio popularan kozer, dilber ali omatoreo sam kao što će da omatore svi. Evo, pola mojih vršnjaka je pomrlo, pola je dementno, neznaju gde im je dupe a gde glava, tko im je supruga a tko ćerka, gde su parkirali kola, a gde ostavili ključeve... Omatoreti, to nije samo sudbina običnog čoveka već i velikih zvezdi koje katkad umru osiromašene i same. Kad to velim, prvenstveno mislim na božansku Hedy Lamarr. Srećom ja nisam osiromašio, imam penzijicu s kojom kuburim, također i nešto ušteđevine.
Ali pošta, o kojoj je ovde reč, retko pristiže i stoga će vam biti jasno koliko sam se iznenadio kada sam u sandučiću pronašao čestitku! Rođendansku! Naime, prošle godine kupio sam kola, ništa ekstra, Ford Focus 15 godina star, u solidnom stanju. Kupio sam ga jer sam se poželeo vožnje. Nisam vozio desetak godina ali unatoč tome mogu da kažem da još uvek samouvereno vozim, naravno, poznajem ovaj grad kao vlastiti džep... Ipak na provincijskim cestama usporim zbog ograničenja (kazne su ne-ve-ro-vatne!), ali i zbog toga jer u novim situacijama moji refleksi ne reagiraju kao pre.
Rođendansku čestitku poslala je osiguravajuća kuća BD kod koje sam osigurao kola. Sad, ipak nisam toliko omatoreo da ne kapiram kako je u pitanju kurtoazna politika firme i da tamo, čak niti debela gospođa s kojom sam ugovarao posao nema više pojma tko sam, niti kako izgledam ili zvučim. Jedino je važno da sa mog računa, svaki mesec pristiže novac otplate kredita. Ako se dotok para zaustavi ili ako se kojim slučajem odlučim da menjam osiguranje, onda će da se malo više zainteresiraju za mene, da me zvrcnu, da pitaju što je uzrok mom nezadovoljstvu...
Velim, nisam poblesavio, ali ću da kažem – lepo je to! Jer vidite, na nekom monitoru iskočila je informacijao mom rođendanu, onda je nečiji prst stisnuo tipku print, pa je uređaj izbljuckao boju na hartiju, pa je netko dvaput presavio tu hartiju, turnuo je u kuvertu, zakeljio marku, odneo na Poštu... Dakle, netko je fizički delovao i to treba da se ceni! Jer u pitanju nije tek posao već nečije vreme i nečiji život. A nečiji život i nečije vreme nikada ne može da se dovoljno naplati, ma što god tko pričao o tome.
Dan posle Nove godine bio je sunčan ali hladan, minus pet rekla je prognozerka na radiju. Zubato sunce, nekad smo govorili. Ali nekad smo govorili i državno-planska ekonomija, organizacija udruženog rada, radničko samoupravljanje, agrarna reforma, poljoprivredni fond opštenarodne imovine... svašta smo mi govorili i u svašta verovali. Koristili smo reči, celi jedan jezik na koji je pao zaborav i koji nikad više neće da se koristi.
Unatoč hladnoći izišao sam u šetnju, obišao četvrt pa se vratio u kuću. Iz poštanskog sandučića uzeo sam zaostalu poštu. Dva tjedna prethodno nisam pomolio nos napolje zbog nahlade.
Na čiviluk sam obesio kaput, odložio štap kraj gusanog radijatora, nataknuo papuče i pristavio vodu za čaj. Seo sam u blagavonicu i listao kuverte. Računi, računi, računi... Oops, što je ovo, začudio sam se ali i zabrinuo. Znate kako je, čovek danas strepi od tih fantomskih ovrha. Otvorio sam kuvertu susprežući dah. Krasopisom je pisalo: