ZZadnjih dana u meni ključa energija, baš oće da izađe vani. Energija tog dijela sebe kojeg ssan otcjepija. Kako san već reka, dijagnosticirana mi je disocijacija, Disocijativni premećaj ličnosti. To znači da san odvoija jedan il više fragmenata sebe od bazičnog mene. Ako bi zamislili čovika kao kontinent, onda bi to značilo da san neke djelove odlomija, i da in ne dan da se spoje sa mnom. Jedan dio je posebno bitan, to je u biti možda najlipši dija mene, nešro ranjivo, empatično, nježno... I bespomoćno. Tu ima neka truma, barem pretpostavljam da je tako, zbog čega san otcjepija taj dija sebe. I sad, ja ga držim na silu odvojenog od sebe, a kad ga krenem puštat da mu dam da se spoji sa mnom, ono oće da se agresivno ponaša, i to eksplicitno me vuče kući da ispolji agresiju, znači da je nešto tu povezano sa mojima. Ko će znat šta ja u dubini sebe potiskivan, osjećan... Uglavnom, kako u meni energija baš ključa, moran poduzet neke korake.
Ne bi pravija sranja sad dok traju praznici, pa ću se gledat primirit do iza nove. Tada ću svojima reć, ili da me voze odma na psihijatriju ili da proban pobacat u kući, pa na šta izađe. Ako ne uspijen ispoljit to nešto nek me isto vode na psihijatriju. To san in planira reć, sad vidiću oću li. Druga varijanta bi bila da pričekam psihologa pa da sa njim radim, pa možda mi bude lakše pobacat, il da se s njim dogovorin da negdi pobacam pod njegovim nadzorom.... Ali to sve traje dugo, i ja ga nekad vidin samo jednon misečno, tako da iman dojam da ne mogu to čekat. A volija bi da mogu, fakat bi volija. Stvar je i što mi 22.01. dolazi prijatelj što radi na brodu, to mi je jako dobar prijatelj i preteško će mi past da ne mogu s njim đirat po gradu, družit se, izać na kavu, pivu i tako, od panike. A ako završin na psihijatriji ću sigurno puknit, jer od panike neću moć trpit taj ambijent di ima nepoznatih ljudi oko mene.
Uz sve to, ima još jedna opcija. A to je da se pustin da do kraja potonem. Uu mom slučaju, to tonjenje je pakao. Pravi pravcati pakao, samo što bi bija na zemlji. Dok sann bija na intenzivnoj na psihijatriji dolazilo mi je da se kao, predam Sotoni potpuno i da reknem da ću bit njegov sluga. Jako je bitno napomenit da je 'Sotona' bija u biti dija mene, ja san bija svjestan toga, nisan umišlja da mi se stvarno neko biće obraća, vidija san da je to dija mene. I to bi mi se javljalo u momentima kad bi odbija pobacat, kad bi mi se bacalo a ja odbija, potisnija taj poriv. Kad bi fakat potonija u pakao, msm da bi nekog ubija, il uradija nešto baš užasno. A najgore je što bi svega toga bija svjestan, i to bi mi bila patnja užasna. Tada, kad mi je to dolazilo, ja bi bija sav sluđen što mi to dolazi, ali ne bi ima snage da pobacam sve pa da to prestane. Tako da kad bi se desilo da potonen u pakao, to i ne bi bilo mojom voljom, nego zbog kukavičluka što ne pustim kontrolu i ne pobacam.
Večeras mi je dolazilo da si dozvolim to, da potonem u pakao, ako je to najgore šta more bit, nek bude. Znaću bar da mi nema dalje. Al usran je to osjećaj.... I velika patnja je tu u pitanju, pogotovo meni jer bi bija svjestan šta san uradija i da san to uradija zbog svog kukavičluka. Najpametnije mi je čekat psihologa i probat negdi s njim pobacat. Tako mi se momentalno čini, a oću li imat snage, ne znam. Ako ništa, pobacaću nakon nove pa kud puklo da puklo. A za tonjenje u pakao, kad bi na intenzivnoj puka, a vjerovatno bi, ne bi potonija u pakao nego u psihozu. Što mi je i prihvatljivo, samo da se više maknen s mista. Al zanimljivo je, i to moran primjetit, kako ovaj moj pakao je baš na zemlji. A kao da nije dija ovog našeg svita. Užasna je to patnja, kad potoneš, ali ja nikad nisan potonija do kraja, uvik bi se izvuka nečim. Što se tiče mog mišljenja o tome, ja ne mislin da bi taj pakao traja vječno, al opet ko će znat, ako bi ja privatija to da 'Sotona' zavlada nada mnom, ko za na šta bi to ličilo. Potrudiću se da nikad ne saznam. Mada, po mom uvjerenju, takav pakao je isto prolazan, ne virujen da je to pakao kao u monoteističkim religijama, ali izlazak iz njega bi bija pun patnje.
A najgore je što ja znam da san fin momak, empatičan, nježan, ovako ne bi ni mrava zgazija, al san se uvalija u opasne borbe i mogu najebat zbog kukavičluka. Upravo zbog toga što san dobar po prirodi bi bila katastrofa da završin u paklu. A za bacanje po kući, imam milijun nekih blokada i blokadica, mada je to više stvar moje anksioznosti nego da su realni strahovi. Trenutno hodan po zajebanoj ivici, i više ne sudim one neke koji tipa propucaju neke ljude po ulici, ili ubiju nekoga ovako, jer ko zna šta se u njiovoj psihi odvijalo dok su to uradili. Ja znam da bi ja, kad bi to uradija, kad tad doša sebi. I patnja koju bi osjeća bi sigurno bila stravična. A zanimljivo s ovim svime je kad ja prihvatim da ću u pakao, ono postavim ok, potoniću i gotovo, taj proces tonjenja stane i krene mi proces diznja rspoloženja, što za posljedicu ima to da mi se baca i razbija. Tako da, očito moram izabrat između dva zla manje. Al fkt zanimljivo, kad se dešava neko sranje, i kad to prihvatiš, prestaje bit sranje. Molim se Bogu da mi pomogne da izađem iz ovog užasnog vrzina kola.
Post je objavljen 26.12.2019. u 22:58 sati.