Poželim da odem u neki mir
gde sve je drugačije,veselije,
gde osmeh ima svoje razloge,
da živim istinu ovoga
što u duši pritiskam,
hiljadu reči u jednom danu,
ali nem sam i tih posatao
kao ova hladnoća što me steže,
čupa iz srca sve
što tajno skrvah od dodira
bilo čijih ruku.
U svojoj jednostavnosti
bio sam jednostavno tih,
živeo svoj svet iluzija,
voleo svoju pustoš u duši
misleći da bolje ne postoji
i tako sâm nisam brojao dane,
svaki je isti, klize i odlaze,
ostavljaju tragove čiste i nevine
pune istine da život je
kao kula karata.
Boleo sam svoju bol
na dostojanstven način,
iscrpljen i usamljen tražio izlaz
iz svih laži koje su me proždirale,
bezeci od samog sebe
uplovio sam u neke
dlanove nežne i meke,
željan dodira opekao sam
svoje srce i dušu izgoreo,
u drhtaje uvijao svako svitanje
ne sluteći da sam ušao
u okove teškog nedostajanja.