U svim danima
tihim i teškim,
u onim jutrima
što oči štipaju
ne želim da svane,
a u očima sviće,
u osmehu lažnom
i utrnulim usnama
što u nemosti govore.
Koliko su koraci
teški i slabi
što gaze u pravcu cilja
punog strpnje i drhtanja?
Kada požele,
da dosegnu i dostignu
puteve neke tuđe sreće,
uzimaju i kradu neki skriveni
beg od istine.
Koliko su noći
načete i hladne,
dok ruke te traže prazne,
samo bol nalaze,
drhtaji silni
puni čežnje umiru,
nadaju se i ne prestaju,
da žive ispod kože?
Koliko treba,
da kažem i isplačem,
samo da bih ušao
korakom u jednu istinu.