Kasno je, a ja ne mogu spavat. Lega san prije dva sata, valjan se po krevetu i nikako zaspat... Nisan odavno pisa o sebi, pa možda je ovo momenat za toga. Ovako, prid jutro, dok san još budan... Zahvaljujući jednoj prekrasnoj sobi san trenutno ok. Inače, bija san katastrofa. U ovaj četvrtak san se vidija sa psihologon. I kako mi se čini, neću moć s njin izbjeć to nasilno ispoljavanje agresije. I s njin mi je došla tuga, pa me pribacilo na agresiju i tu ja stanem. Ali ono ne stane tu, nego ruje, ruje u meni dok ne nađe neki ventil kuda more izać. Zadnjih par dana san bija loše i već san bija spreman pridat se da odem na dno dna, znači kad kažem dno dna mislin da uradin neko sranje i da me zatvore u neku instituciju do kraja života. Nema u ovom mom stanju sredine, ili ću se izborit i bit odličan, ili će bit katastrofa za mog potpunog sloma i za crne kronike. Ja, kako stvari stoje, kući ne mogu porazbijat. Ovaj potisnuti dio mene, kako stvari stoje, se neće integrisat u moju cjelinu bez ispoljavanja agresije. Palo mi je na pamet da potražin neko prikladno misto, di mogu sa psihologon ispoljit ovu agresiju. Samo iz glave ne znan di bi to misto moglo bit. Nisu meni problem ni pare, platija bi ja svu štetu koju bi napravija, al ne znan di. Ostaje mi eventualno da budem 'pozitivan' u iščekivanju nekog mista da mi se otvori, na onaj fazon zakona o privlačenju. Ili će možda rad sa psihologon donit neke neočekivane promjene pa neće bit potrebe da kući razbijam ili neće bit potrebe za razbijanjem uopće, što je idealno, al ne dajem tome priko 5% šanse. Um mi stavlja zamke koju god opciju da odaberem. Šah matira me. Izgleda da jedino vridi ona od Aleksandra (Sjeverno? :D) Makedonskog, udarac mačem po gordijskom čvoru. Nešto ja u sebi još nisan spreman da napustin. Ne mogu pustit tu obiteljsku karmu, taj kao nepisani sistem pravila i obiteljskih odnosa. Iman osjećaj da ću, ako ovo prođen, bit sam. Ali ne da mi se teoretisat. Nema od tog koristi. Ne znam ni od čega ima koristi. Da san ima tableta večeras vjerovatno bi proguta jednu šaku i završija s ovim. Tužno, a toliko blizu cilja. U ovom procesu, koji faktički traje cili mooj život, san proša neke stvari di bi mnogi poklekli. Izborija san neke borbe na kojima bi mnogi pali. I ne pretjerujem kad ovo kažem, niti se hvalisam. Ali ovo sad.... Kako mogu bit ovolika kukavica, baš kad san blizu razriješenja sveg ovog sranja koje vučen godinama. Neman objašnjenje. Nadam se samo da ću bit hrabriji i odlučniji i nadam se da ću nać prostor u kojem mogu porazbijat. Nadam se i da će ta potreba za razbijanjem proć. Dobija san malo smirenosti na kredit, zahvaljujuć, osobi s kojon san priča večeras, al ukopaću ja sebe brzo ponovo, znajuć se kakav sam. Nikako dovršit ovaj post, stalno iman osjećaj da još nešto oću reć... Vjerovatno ga ne mogu dovršit jer san sam nedovršen. Tako da će takav ostat i post. Do nekih boljih vremena, uživajte mi. Jebo život ako ni u čem ne uživaš, a meni je, izgleda od uživancije ostalo samo pisanje.
Post je objavljen 08.12.2019. u 04:35 sati.