Sručila se tama
kao bezdan po mojoj duši
i uzima onaj zadnji trzaj snage,
kada nedostajanje prelazi
u bol nesnosnu i trajnu
i onda kada pomislim,
da život nema milosti,
okrzne me sjaj
u mojoj tami kao znak,
da načinim još jedan korak bliže,
tako bliže između osmeha
i jednog zagrljaja
gde sve prestaje,
a počinje novi početak
mog uzdaha.
Čekam da zasija
na mojim dlanovima
ona zvezda skrivena,
pritisnuta i zagušena
moranjem bolnim
što ćutanje se zove,
da u tvoje ruke
svoj život sručim
i ostanem u tom miru
vezan samo jednom istinom,
da nazad ne želim.
Negde ispred nas
putevi su koji čekaju
naše tragove.