Marketing
Sport…
Volim sport.
Volim natjecanja, borbu i pobedu.
Na kraju ono delenje pehara… Uživancija.
Od malih nogu znala sam da ću uspeti, samo treba odabrati pravi sport. Čuči negde u meni pobednik.
Prvi pokušaj plivanja završio je katastrofalno. Umesto onih elegantnih stilova, sve se pretvorlilo u ronjenje, i pljuvanjem one gadne vodice. Brzo plivam, ali moj stil zovu održavanje na vodi. Ljubomorni su sigurno.
Skakanje u vodu definitivno nije bilo za mene. Kako god skočim ,upadnem na noge, uši se zagluše, ili pljusnem na trbuh, a to boli. Oni ljudi koji se mirno sunčaju budu pošpricani od glave do pete deru se kao da ih frigaš na ulju.
Kraljica sportova, atletika, deluje možda preanbiciozno za mene.
Trčanje mi je dobro išlo, ali rezultat nije bio sjajan. Imala sam dobro vreme, tako reći olimpijsko, samo mi je tu smetala metraža. Važno je vreme, govorili su na početku. Posle se ispostavilo da odlično vreme koje sam postigla i nije tako odlično, jer sam trčala 100 metra, a vreme je bilo za 1500.
Svašta…
I ono skakanje sa i bez motke nije bilo briljantno. Čuj, molim te troskok. Ja sam skočila još bolje sedmoskok i zaplivala potrbuške po pesku. I opet ništa. Niko se ne divi rezultatu.
Svi sportovi sa loptom su čudni.
Shvatila sam osnov. Postoje dva tima i jedna lopta koje se moraš osloboditi. Guraju jedan drugome sirotu loptu, nogama, rukama, batinom na koju je razapeta mreža. Videla sam neke sa kacigom na glavi, rukavicom kao za majmuna velikom i palicom kojom gađaju ili već nešto tako, loptu. Jedan je zgrabi, pa trči, a ostali bulje za njim.
Očito je najvažnije pravilo, moraš se lopte osloboditi. Kog’ je vraga uopšte uzimaju.
Konjički sport mi se dopadao, ali moji mi nisu hteli kupiti konja.
Nisam bolje prošla ni u mačevanju.
Brat je uzeo sablju dede, muškarac, a ja sam kao ženskica uzela kutlaču. On je vrištao i jurio podignutom sabljom. Uplašila sam se i zatvorila oči i počela isto tako vikati i mlatarati varjačom. Pobednik je bila mama, koja nas je bez diskusije razoružala, izgrdila, a kolateralna šteta je bilo suđe koje nam se našlo na putu.
Ostao mi je šah.
To kao smiruje živce. Pokušala sam nije da nisam, ali kad posle trećeg poteza o kojem sam razmišljala sat i pol čula šah-mat, bacila sam one figuretine sa sve kraljicom, kraljem koji nije bio kavalir, topovima, lauferima i onom sitneži pionskom, o zid, a tablu sam šutirala dok se nije raspala. Sad niko neće da igra samnom šah. Kažu da sam temperamentna. Zar je to mana??
Ako neko zna sport u kome me vidi, molim da mi javi.
Smeši mi se pehar samo ne znam u čemu.
Taj pobednik što čuči u meni, mnogo je duboko, nikako da izađe van.
Post je objavljen 01.12.2019. u 18:09 sati.