Ovih dana pišem diplomski rad, jedan od dva koja moram naškrabati da bih dobio tu famoznu diplomu. Jebe mi se za nju. Na titule ne svršavam, pare su jedine te koje mi mogu priuštiti orgazam. Diplomske pišem samo zato jer me frustrira ostavljati stvari nedovršenima.
Faks sam upisao jer sam to zaista htio i volio, dodatni plus je bio taj što sam odmah imao viziju što želim s tim raditi. Zanimalo je mene još puno toga, ali ono što se protezalo kroz čitav moj život je to da želim biti učitelj. Zato me danas žalosti kad vidim što rade od prosvjetara i kakvo mišljenje javnost ima o njima. Nastava je zaista poziv, nisu to floskule. To ili voliš raditi ili... Ne znam za drugo.
Ako voliš, onda ćeš to raditi čak i kad te svi guze u mozak, od divljih učenika iza kojih stoje retardusi od roditelja, do divljih političara koji zahvaljujući svojim profesorima sada trpaju novce u svoj džep i ne rade ništa, dok s druge strane odbijaju povećati ionako mizerni koeficijent svojoj razrednici koja im je toliko puta opravdala sat s kojeg su oni izostali kako bi ga trpali nekoj djevojci. Kad je bila kriza, onda im nije bio problem tim istim profesorima skidati s ionako tužno male plaće, dok s druge strane oni nisu bili zadovoljni ni s triput većom plaćom za trideset puta manje rada, o parama koje prođu ispod radara da se i ne govori. Profesori štrajkaju otkad je ove države, političari nikad. To dovoljno govori o svemu.
A ako kojim slučajem ne voliš taj posao, onda ćeš obavljati onaj minimum koji je u tom slučaju zaista blizu onom stereotipu o isfrustriranim, nesposobnim uhljebima koji sišu državne jasle i ne rade ništa. No takvih je, vjerujte mi, jako malo, i žao mi je što se svi onda povode takvim primjercima samo da bi pljuvali po nama. Kroz svoje školovanje imao sam samo nekoliko takvih profesora, i svi su mi predavali na fakultetu. Zato ne podržavam fakultete koji su iskoristili gužvu pa štrajkaju zajedno s onima koji su zaista zaslužili barem malo poštovanja, a to su nastavnici u osnovnim i srednjim školama. Ipak, drago mi je da i oni štrajkaju, nikome nije tako dobro kao vladajućima, neka padne cijeli sustav. Ja sam i za upotrebu sile ako je to potrebno. Revolucije ionako nikad nisu urodile plodom bez baklji i pucnjeva. Neka nas zovu teroristima.
I zato, danas kad sam na korak da postanem diplomirani profesor, što je (bio) moj životni san, i kada već bez diplome radim u struci, pitam se ima li smisla ostajati tu. Vjerujem da ima, ali zašto se tu ne planiram zadržavati možda ispričam drugom prilikom. Život ima nevjerojatan smisao za humor.
Post je objavljen 27.11.2019. u 03:31 sati.