Nekad nam se čini kao da stvari kakve jesu se podrazumjevaju, ko da nema prostora za nešto da bude drugačije. Primjerice neke stvari oko kojih si živčan. Živcira te neka osoba, bilo na poslu, u obitelji, negdi, di god. I ta osoba vas možda fakat s razlogom živcira, ali uz to što vas živcira ima i dobrih osobina. U ovom slučaju imate izbor, da li gledati tu osobu kao nekog ko vas živcira ili pak da se fokusirate na njene pozitivne osobine i da je gledate tako. Prvi izbor ljudi često biraju ni ne misleći da možda može bit tu nekog izbora. Ide mi ta osoba na živce, vaka je naka je, ne mere se s njom i to je to. Međutim, uvik imaš izbor. Kad biraš prvi izbor, biraš izbor iz nemoći, iz straha, iz povriđeng ega, osjećaja ugroženosti. Jer prvim izborom si fokusiran na sebe i na svoj povriđeni ego. Međutim, kakva god ta osoba bila, moguće ju je gledat drugačije. Kad vi prominite kutak gledanja, naizgled kao da se i ta osoba promine. Neko ko vam je djelova agresivan će vam možda, ako mu danete šansu, izgledat preplašen. I slično tome, i kako mi budemo drukčije gledali na njih i naši odnosi će se prominit. Naravno, to ne znači da se ne triba i čvršće zauzet za se, ako nas neko maltretira na bilo koji način, ali moremo se i zauzet za se ali i dalje gledat tu osobu bez mržnje prema njoj. No, to je, ko što san spomenija kad san pisa post o oprostu, teže, jer zahtjeva da mi privaziđemo naš ego i da moremo prihvatit tu osobu ko takvu kakva je. Tribamo se zapitat da li vridi trošit živce i energiju na otpor prema nečemu, u ovom slučaju radi se o neprihvatanju te osobe koja nas živcira ko takve kakva je. Ne da li ona vridi da se drukčije postavimo prema njoj (mada se i to triba zapitat), nego da li mi vridimo dovoljno da sebi damo mir.
Druga stvar je, kako se postavit prema sebi i kako promatrat sebe. Da li imamo izbora da sebe gledamo kao na slabe ili jake, kao na vridne ili bezvridne... Itekako da imamo, al to je malo zeznuto, jer nam se naša slika o nama uglavnom formira kroz interakciju sa drugim ljudima. Pa tako ako ti masa ljudi rekne da si genijalan, mislićeš da jesi, a ako ti stalno govore da ne vridiš, počećeš i u to virovat. Pitanje je da li je moguće dosegnit level na kojem ono što drugi govore o nama neće bit bitno. Možda jest. Al za to triba zrelosti i pogotovo, još i više, mudrosti. I triba dovoljno toga u životu proć da znamo ko smo. Po meni je moguće imat samopouzdanje i pozitivan stav o sebi, bez obzira šta drugi misle. Ali opet uhvatin sebe kako se povodim za mišljenjima drugih. Npr neko mi pohvali post na blogu, i ja kontam vidi, pa očito je dobar i objavim ga i na fejsbuku. A možda da mi je neko reka da mi post i nije nešto, vjerovatno to ne bi uradija. Tako da ima još posla u mojoj garaži da se stvari dovedu na misto. A ono što me potaklo da ovo večeras pišem je osjećaj zahvalnosti. Noćas san bija mrzovoljan i nisan bija ni za šta, i sitija san se kako san ovih dana konta kako bi triba navečer napravit spisak stvari iz tog dana na kojima san zahvalan. I kako san to pomislija, samo me uze mržnja, ja da budem zahvalan, pored svih ovih sranja j*bem ti mater svemu što postoji i tako to. I onda kontam, da li svemira, boga, života, briga za moju zahvalnost? Jasno da ih za to zaboboli briga. Ako nekome triba moja zahvalnost, ona triba prvenstveno meni. Slično ko i sa oprostom, di ima onaj citat 'oprostite, ne jer drugi zaslužuju oprost, nego jer vi zaslužujete mir'. Tako se tribamo postavit i prema sebi. Tako, malo noćnih razmišljanja Čitajte ih ujutro. :) Dobro jutro. :)
Post je objavljen 23.11.2019. u 00:45 sati.