Večeras sam deaktivirao sve dating stranice na kojima sam bio aktivan, po tko zna koji put. Gade mi se. Gadile su mi se i prije, gadit će mi se uvijek.
Uvijek sam držao da ljudi pokazuju svoja prava lica tek kad znaju da je njihov identitet zaštićen. I ja koristim blog da izbacim ono najgore iz sebe. Dobri ja je za internu upotrebu, njega poznaju ljudi koji me vole i koje ja volim.
Tako i većina ekipe na tim stranicama. Naučeno lijepo ponašanje primjenjuju kad se zna tko su i što su, kad se treba pokazati, a kad su zaštićeni, onda puštaju iz sebe ono animalno, divlje, zlo. Iza blesavih, retardiranih nickova nalaze se kilogrami i kilogrami frustracija koji vape da izađu van, da nađu neku jadnu žrtvu u bespućima interneta koja je tu došla napraviti isto i da u nju prospu svo zlo koje drže unutra. To je zapravo borba dvaju zala, ono koje je veće i moćnije doživljava katarzu, pročišćava se jer svoje zlo iskali prema tom drugom jadničku koje je manje zlo od ovoga. Ali džabe. Frustracije se ne riješavaju na taj način, osim privremeno. One se brzo vrate u punom sjaju i onda nanovo traže neku novu žrtvu. I ja sam bio žrtva. I ja sam ponekad bio i iskaljivač frustracija, iako jako rijetko i u relativno benignim oblicima, čime se jako ponosim. Ali bio sam, jer nisam savršen.
Večeras sam, međutim, bio žešćom žrtvom određenog retardusa koji je moje slike dijelio okolo predstavljajući se kao ja. "Tko je ta osoba? Kako li me samo prezentirala drugima dok se predstavljala kao ja?" - pitao sam se. Neću lagati, ovakav scenarij prošao mi je glavom više puta, ali mislio sam da se to meni neće dogoditi. Neće vraga.
Nakon što sam duboko udahnuo, zamolio sam osobu koja je na moje slike odgovorila sa "pa koliko lažnih profila imaš jebote" da mi kaže tko joj je još slao moje slike. Nije odgovorila. Deaktivirao sam profil i rekao da se više nikad ne vraćam tamo. Odmah sam znao da lažem.
Post je objavljen 22.11.2019. u 04:05 sati.