Sidija je i pušija cigaru na željezničkoj stanici. Sve što je ima u prošlosti je ostavija. Uzeja je torbu i kutiju cigara. Sočno je upija dim tog predvečerja. Bilo je zimsko veče, dimili su se dimnjaci na kućama, a zgrade su šutile u pozadini, nijemo ga promatrajući. Nije doša niotkle, nije iša nigdi. Samo je sidija tu, u tom prostoru između dva puta, u tom prostoru za putnike, koji idu sa jednog mista na drugo. Dolazija je tu svaku večer, kad bi skupija nešto para, i sidija, uvik na istoj klupi i gleda na prugu sa čežnjom. Nekad je i on želija živit, kao svi oni, kretat se sa mista na misto, imat misto koje ćeš zvat svojim, da imaš reć odakle si, kad te pitaju, tija je imat ženu koju će zagrlit kad zaspe, al život je ima čudne puteve da ga dovede na krive odluke, i osta mu je taj užitak, da gleda vlakove koji prolaze i ljude koji izlaze. Uvik istog izraza, sidija je i pušija cigare jedne ruke pružene niz klupu, gleda je putnike kad bi dolazili i izlazili i pravija je priče u glavi o putnicima koji čekaju vlak, prepričava si njihove živote, dok ne bi opet nestali u nepovrat. Želija je tako, sist na vlak i otputovat negdi di nikad nije bija, uklopit se u masu, bit niko, na jedan tako vulgarno fin način. Međutim odavno je odusta od snova, ali volija je se prisjećat, prijašnjeg elana i prijašnjih snova. Liti bi bile vruće večeri, pune žamora stranaca koji putuju iz grada negdi drugo, on bi sidija na klupi, svaku večer, i pušija iste cigare. Ponekad bi uhvatija poglede na sebi, ali nije ima potrebu tražit komunikaciju, pa bi samo okrenija glavu naprid i gleda u vlak dok bi čeka da prođe i gleda bi za njim dok ga ne pojede daljina i dok polako nestane u horizontu. Nakon vlaka bi ostaja sam i još pušija cigare. Sa svakim odlaskom vlaka bi se u njemu budila tiha bol, čak je i uživa u njoj, tada bi još sočnije zapalija cigaru i uživa u njoj. Utrnija je na osjećaje i uglavnon nije patija, kad bi noć već padala, otiša bi u stan i zaspa, sutra bi otiša na isti monotoni posa na kojem je bija samo broj, i samo bi čeka kad će završit, da ode na svoje misto. Na pruzi je čak naučija i ptice di koja bude i navika je na vrane što stoje na žicama i golubove koji hodaju uokolo... Nekad bi im bacija neku mrvu kifle il nečega, što bi mu trefilo u džepu. Onda bi nastavija zadubljeno gledat u daljinu. U daljini je bilo nešto privlačno, nešto što ga guta, ko da se more izgubit u pogledu na taj horizont, i sa svakim dolaskom i odlaskom vlaka je bija svjedok jednog nestajanja. Te misli je volija i vrtija po glavi, o besmislu svega i neminovnom nestajanju, osjeća je to nestajanje gotovo poetično. Zato je svaki dan doživljava malu smrt, smrt jednog dana i odlazak na počinak dok ne dođe drugi, jednako besmislen dan, pa i on, neminovno umre.
Post je objavljen 19.11.2019. u 18:51 sati.