Danas je prvi dan da štrajkam.
Kako to, pa ne traje li štrajk već mjesec dana?
Traje. Od toga sam izgubila ravno tri.
Tad sam to doživljavala samo kao potpis na papiru.
Učenika ionako nije bilo u školi, pa nisam ni mogla raditi.
Zašto sad? Zato jer je više toga na kocki.
Zato jer vidim svu mržnju usmjerenu prema nama.
A vidim i svu ljubav. Zajedništvo. U meni se budi inat.
To je na kocki. Nije na kocki 6,11%.
Ne želim ulaziti u to zaslužujemo li to.
Postoje bolji, postoje lošiji profesori.
Neki profesori su promijenili tok mog života.
Neki su me inspirirali i ohrabrivali kad sam stala.
Neke od njih danas zovem kolegama.
Neobično je, to zatvaranje kruga.
Čak i predajem nekoj njihovoj djeci.
Možda će baš netko od njih krenuti tim putem.
Možda... Ne štrajkam sad za sebe.
Štrajkam za sve dobre ljude koji su me učili.
I koji su me odgajali. I koji se bore.
Štrajkam za sve dobre ljude koji će tek poučavati.
Meni je možda ovo zadnja godina u školstvu.
Emocionalan i psihički zahtjevan posao.
Poziv koji nikad ne staje. Moji razlozi.
Ali ipak danas štrajkam. Za bolje sutra.
Da naš, dosad tih, glas čuje.
Štrajkam za znanje. Za vrline. Za ljubav.
Post je objavljen 19.11.2019. u 18:23 sati.