Pišem ti reči
svih mojih misli umornih,
nižem uzdahe na svako slovo,
pišem jer više ništa ne prepoznajem,
osim ovog nedostajanja,
pokušavam da ispišem večnost,
naših želja koje nismo ni dotakli
postaju velike i ne mogu stati
u ove misli razapete.
Pišem ti najnežnije snove,
u njima te volim
kao sjaj osmeha svog,
govorim ti rečima bola
koliko je teško
kada te pogled gubi
i kada nestaješ u velu daljine,
nema te...
Pišem ti,
svaki stih je suzom umotan
u tišini čeličnoj sačuvan
želeći da traje ovaj osećaj
koji se probudi u doba
kada život zakasni.
U reč pretvori svako jutro
na mojim usnama zastalo,
pišem ti, da postojim
u osmehu jedne sreće
i verovanja da možda negde si tu.