Vjerojatno je samo epizoda žešćeg hormonalnog disbalansa.
Nešto što se događa paralelno s padom sistema.
Ipak, pomisao da čekam dijete me iskreno isprepada.
Nije da ne želim biće koje je pomalo on, a pomalo ja.
Onaj dio s "pomalo ja" me zapravo plaši.
Nakon što smo se vjenčali odvela sam muža svojoj psihijatrici.
Na razgovor. Rekli smo joj da želimo dijete jednog dana.
Ona dobro zna da ja znam statistiku. 50%.
50% da će jednog dana moje dijete imati psihičku bolest.
Šanse nisu astronomske, nego jasan, hladan broj.
Moja psihijatrica je pametna žena. Shvaća da me strah.
Kaže da nekad treba i riskirati, da broj nekad ne znači ništa.
A ja se ipak ne mogu riješiti tog straha.
Da, strah me. Priznajem. Ne znam što je sebičnije.
Računati vjerojatnosti ili jednostavno pustiti se toku.
Voljela bih to malo biće svim svojim srcem.
A opet, tražila bih znakove, od djetinjstva do odrasle dobi.
Uz to, ne znam kakve kvalifikacije bih imala kao roditelj.
Volim raditi s djecom. Ali moji su samo na tih nekoliko sati.
Roditeljstvo vidim kao na nešto što ne prestaje.
Svaki dan. Svaki sat. Ne prestaje sa zvukom zvona.
Uglavnom, ovo je jedno od teških pitanja.
Ako ikad dobijem dijete, voljet ću ga.
Ali isto tako, bojat ću se za njega.
Zato jer znam što ga može čekati.
Post je objavljen 18.11.2019. u 08:29 sati.