Izdao sam svoju dušu
iskaljana obraza
stojeći pred tvojim likom,
ponizno molio
za mrvu vremena,
da ljubav potraje
i živi svoj osećaj.
Umirao sam
svaki dan u isto vreme
na dodir tvojih usana,
u očima sam skrivao
i stezao suze
puštajući bolu,
da me kida i lomi
onda kada me
tvoje oko ne gleda,
pružajući izvajanu sreću,
da blista na mom licu
kao najveća laž,
da sreća u meni
davno je samo
izlomljena senka.
Kupao sam
svoje misli verovanjem,
da ćeš moje osmehe
dodirivati vrhovima prstiju
našeg vremena nekada
gde je sjaj ostao budan
na jastuku jednog jutra
koje čeka svanuće u očima.