Šta ja volim kad mi komp vadi ovo malo masti šta imam, to je čudo jedno. Znači krenem da ću pisat, on ni trc. Izleti na zaslon neka poruka, ne uspijem ni pročitat - nestane. Pa tako jedno četrnajst puta.
Pa drndam po kablovinju, pa opet ništa. Pali - gasi, pali - gasi, pa opet po kablovinju, pa opet ništa. Poruku ne bi ulovila ni da sam osobno izmislila komp. Pa zovi juniora, reko pomagaj, nemrem mu ništa ko ni žaba lješnjaku. Eto njega za jedno pola sata, nešta čačko i uspije ga pokrenut. Probala pratit šta on čačka pa odustala, prebrz je za mene jebiga. Al ja svejedno sva sretna, saćemo mi malo porazgovarat i naspomenem da bi mi bilo najpametnije zamijenit tu starudiju, čisto da me ne bubne struja dok rujem po žnorama. Usuglasimo se da bi to bilo najbolje, jer se ovo već dešavalo, i ode on za svojim poslom.
Ja krenem pisat - neće đubre na gugl. Pa probavam sedamdesetšest puta, ništa. Opet pali - gasi (šta ću, jedino to znam od majstorluka), čačkaj vamo, čeprkaj tamo - ne bi izbila na gugl ko da forsiram Ladoško jezero usred opsade Staljingrada. Bijesna ja ko ris, skidam mu sve po spisku i kompu i onom ko ga je sastavljo i sastavio da meni krv moju pije i onemogućava mi moju kreativnost.
Cimnem ja juniora, slušaj zlato materino, ajde poklikaj kod sebe onaj laptop šta si gledo na dvadesetčetri rate, i to momentalno. Jel baš? Bašbaš. Može, al mi pofotkaj karticu. Krenem fotkat, veli - puna kartica, nema mjesta. Tu sam ja već opasno nadrndana, obrišem pedesetšest slija i pošaljem kartičku da se može obavit transakcija.
Eto za dvije minute poruke - transakcija uspješno obavljena, isporuka bla tad i tad blabla. Odem na pjevanje, dođem doma i opet probam izbit na gugl. Neće al nikako. Ne zna on da si je dana 13.studenog potpiso smrtnu presudu i da kroz par dana stiže nova igračka i da ću ga s apetitom zblekačit nasred dvorišta, da naplatim duševne boli.
On će meni onemogućavat vezu sa svijetom? I ne dozvoljavat mi da podijelim svoje pismene sastave na rođenoj stranici? E pa došlo je vrijeme da okonča njegova zajebancija.
Jedva čekam da ga vidim u garaži, kak čeka glomazni otpad. Još ću ga pokrit kariranom dekom, da mu ne bude zima. I pisat na novom čudu tehnike, a on nek straši vrapce i njima vadi mast.
Meni više neće.
Post je objavljen 14.11.2019. u 06:21 sati.