Radovah se nekada
i kada ugledah sjaj umilnog sunca
kako prodire kroz vreme.
Radovah se nekada
i kada kiša udara o kaldrmu
spirajući neke tragove nepoznate,
al' ja se radovah i onda
kada me bol zaguši i umori
pa nađoh vreme da se nekako obradujem.
Tišina me okovala svojim bezrečjem
i naterala da cvilim pred ćutanjem,
opet se radovah,
jer imam u sebi čekanje koje govori,
da možda ćeš doći nekom stazom
na kojoj ostavih svoje uzdahe,
da lome svu prazninu
u tišini neprolaznoj.
Želeo sam da se raduješ mojoj radosti
i svaku reč izgovoriš da je razumem
na način kao što razumem i duboko ćutanje.
Želeo sam da traješ pored mog uzdaha
na način kao što si trajala
kada si se uvukla u moje vreme,
to vreme jednostavnosti.
Radovah se svojoj sreći iskomadanoj
koja je moje dlanove navikla na čekanje,
moju dušu na bol,
a oči na prazan pogled.