Kada san tek dobija nistagmus bila su to burna vrimena. U po prve godine mastera u Sarajevu, već kvalitetan stand up komičar sa planovima da nakon faksa idem u Berlin radit stand up i živit od toga i nekog oblika novinarstva. Ima san i super ekipu, živija punin plućima. I sad, u po ove rečenice od emocija san mora malo zastat jer mi se počelo plakat. Možda ovo nije momenat za ovu priču, al ja san tvrdoglavi jarac koji kad nešto naumi, mora to tako i odradit, pa po što po to. Zadnji dan u Sarajevu san proveja poluslip, smetala mi svjetla toliko da san jedva priživljava. I onda san doša kući. Prvo, sestra komentira, kako ja to sve umišljam. Moji pod šokom, tražimo neko rješenje, kupija sunčane naočale, od njih mi još gore. A moji u fazonu: to je sad kupljeno i to mora pomoć. Naočale, jasno, nisu pomogle, jer ljudima sa nistagmuson naočale smetaju, al to ja tada nisan moga znat, jer nisan zna još uvik koja mi je dijagnoza. Dane san provodija šokiran, u nekoj vrsti polutransa i polušoka, boreć se pored svega toga sa svim smetnjama nistagmussa, svjetlo mi nenormalno smetalo da san bija po danu sa peškiron priko glave. Sa svojima nikad nisan ima neki odnos i naprosto san mrzija to što ih moran trpit i bit s njima, a istovremeno san beskrajno žalija za izgubljenim životom u Sarajevu.
Par puta san ja otiša u Sarajevo u toku te godine dana. Prvih par puta je bilo sve normala, družija se ekipom koja je ostala, samo što je to druženje meni bilo više bolno nego ugodno, jer san zna da me se je vraćat kući, a sem toga, konstantno mi je neko svjetlo smetalo i tako. U želji da se izborin i takav da nastavin faks, nekako san obnovija godinu, pa san u Sarajevo dolazija i zbog toga. No, to obnavljanje godine mi je stvaralo užasan stres jer jednostavno, meni je svitlo toliko smetalo da ja nisan nikako moga normalno funkcionisat u Sarajevu. I tu se je negdi prilomilo, ja san ima doogovor da se doseljavan kod ove dvojice prijatelja, i pošto san vidija da ne mogu fakat nastavit s faksom, da neman snage za to, javija san in da ne računaju na mene, da neću doć. To me je slomilo. Osjeća san se baš slomljen. Momenti u kojima san dolazija u Sarajevo se već dešavalo nešto što se meni nije sviđalo. A to je da san se minja, nisan više bija isti. Pvih nekoliko puta kad bi se vratija u Sa bi bilo ko da nisan ni otiša, međutin, vrime je radilo svoje i ja san počeja bivat drukčiji, i tako san se i osjeća među svojon rajon. To me je pravo pogodilo, i na sve te promjene san izrazito negativno gleda. Pokušava san na svaki način ostat onaj ja koji san bija dok san živija u Sarajevu.
U međuvremenu san ima jedno jutro buđenje, i samo mi dođe u glavu: M. ti više nikad nećeš bit isti. Ta spoznaja je bila toliko teška da je ja nikako nisan moga prihvatit. U bunilu u kakvon san bija, nisan dugo mislija o tome, al to je bila činjenica. Također san bija kod prijatelja mi u Mostaru, takav, promijenjen i ovaj jedan pa, više poznanik nego prijatelj, je prokomentira da san se prominija. Ja san, to moran naglasit, na svaku tu promjenu gleda ko na katastrofu, jer san uporno tija ostat onaj ja koji san bija do tada. I ko što san napisa, kad san vidija da ne mogu studirat, bija san sav slomljen. Ti dani su bili čudni i ja slabo iman nekih sjećanja na te dane. Znan da san bija suicidalan, i kad bi se vraća iz Sarajeva konta bi da se ubijen dok san još uvik taj čovik koji jesan. Bija san suicidalan, al nekako se nisan moga fakat ubit, al san volija razmišljat o suicidu, pa i nagovarat sebe da ga uradin. Sićan se jednog tripa: Sidin isprid kuće prijatelja mi, pijemo kavu, i meni se vrti kroz glavu ona "Somewhere over the rainbow" i ja kontan kako nikad više neću bit sritan, kako san propa, kako je sve propalo... I sad mi se plače... Osjeća san se ostavljeno, kako je jedino stvarno ostala ostavljenost u mom selu i suva, gruba, vruća patnja po hercegovačkom suncu i mom bijednom selu.
Tada nekad je doša poziv od mog bivšeg gazde s mora da dođen radit ako mogu. Ja san odbija. Sićan se, i tada san iša na terapiju, kako san terapeutkinji mi reka da mislin da ću odustat od sebe. Već san počeja živčanit na svoje bez ikakvog razloga i stvari su vukle na stranu da ću počet bivat loš čovik. Nesritan čvik. Čovik bez ljubavi. I na kraju odlučin pristat na tu ponudu od bivšeg mi gazde i otić na more radit. Kad san doša jedva san se vozija s motorom, s kojim me je gazda pokupija i tada se već znala dijagnoza: nistagmus, jer su mi oči već počele 'plesat' i glava mi se klimala. Tu u tučepima u po frke mi se počelo mantat od zvukova muzike i stanje s nistagmuson mi je bilo sranje, al san upozna par novih ljudi s kojima mi je bilo super, i iako na kraju nisan moga radit, ko što san i mislija da neću moć, osta san dva tjedna i bilo mi je super, unatoč svim sranjima od nistagmusa. Taj obrat je bija ključan, jer san ja u tom momentu kad san prista na ponudu za posa, da sebi šansu da mogu nastavit život i sa nistagmuson. Nakon ta dva tjedna počeja san se osjećat optimistično. Prvo, osjeća san se da ipak nisan tako slab ko što san misija da jesan, i drugo, odlučija san da ako se neko negdi 'čudesno' izliči da to možda mogu i ja. To je bija prelomni momenat.
Nakon toga san kući se zada u meditaciju i šetnje prirodom. To mi je jedino bilo preostalo, i to san radija već neko vrime bija. Meditirajuć san počeja osjećat neke promjene na sebi, i bukvalno san bija bez ikakvih društvenih mreža, i medija, televiziju nisan moga ni gledat ni slušat, muziku nisan moga slušat, smetali su mi zvukovi tipa od traktora il friždera, mantalo mi se od njih. Laptop da i ne spominjen, tu nije bilo govora o korištenju. I tu su se počele dešavat promjene. Ja ih sad neću opisivat jednu po jednu, bilo bi predugo, a ako nekoga zanima mogu objavit post detaljnije o tom svemu, ukratko, radeć na sebi san doša dotle da mogu osjetit 'dušu' biljke i životinje, a i čovika i vidija san ljubav kao kozmičku silu, suštinu svega što postoji i vidija san da je ljubav dublja od smrti. To ekstra doživljaji, ali bitno je da san doživija ljubav, ona me prominila. I sad san se naša, praktično kao novi čovik i sad sasvin jasno vidin koliko san, pa da ne kažen glup, ma reću glup tada bija kad san na svaku promjenu koja mi se desila reagira ko na katastrofu. Ima na priča o kiparu koji kaže: Ja ne stvaram kipove od kamena, ja samo uklanjam suvišno.
I takav je fakat proces Ljubavi, proces života. Život te ne pita je li ugodno ili ne, i da li je i koliko bolno, to što ti se dešava, baš kao što kipar ne pita kamen kako mu je. Ono što jedino moreš je prepustit se tom procesu, znajući da nema 'krivog' il 'pogrešnog' tebe, svaki ti si ti koji tribaš bit, i mijenjaš se iz dana u dan, i nezamislivo može bit zamislivo. Tu večer kad san vidija ljubav san vidija i da mi nistagmus nije neprijatelj nego učitelj. I u misecima nakon tog doživljaja mi se većina simptoma nistagmusa povukla. Sad je u priliku podnošljiv. Sad, nakon iskustva ljubavi i rada na sebi, osjećam se ko novi čovik, osjećan se ko bolji čovik, mada san i dalje debelo u glibu, i iman još puno, puno posla prid sobom da rješim svoj centralni problem. To iskustvo ljubavi me nekako otvorilo, povezalo sa svime ostalim, ne znam kako da objasnim, al dobra je promjena. Al kad se sitin onog mene koji je patija za Sarajevom, samosažalijeva se, bija slomljen i gleda na svaku promjenu ko na katastrofu, život ko na beskrajno mučenje, onog mene koji je želija da umre, želija da bude smak svita, samo da se on ne mora ubit jer se ne mere ubit a tija bi umrit, onog sebe koji je začahuren i ne vidi van čahure, ne vidi da se pretvara u leptira, drago mi je da se ovo sve izdešavalo kako se je izdešavalo. Još da ove procese dokrajčin i otpočnem novu fazu u životu, ne bi bilo sritnije osobe od mene na planeti. I da, za razliku od prije, sad sa svojima iman odnos. I intimni smo.
Post je objavljen 09.11.2019. u 04:32 sati.