Da mi je imat dom. Moje misto, di se mogu sakrit, di se mogu zavuć, toplo i nježno, kao zimi pokraj špareta, dok vatra pucketa.
Da mi je imat dom, da mogu pobić, svim zvjerima iz svoje glave, da me u domu čekaju vile i vilenjaci, koji smiruju moje zvjeri.
Da mi je imat dom, da iz njega idem vani, da se njemu vraćam izvana, i da me čeka toplina, ona toplina ko kad stavljaš kaput na višalicu, a unutra se puši topli čaj, tek napravljen, da me čeka
Da mi je imat dom, u kojem ću bit lud kad želim bit lud, u kojem ću se sklupčat u fetus, kad val straha što siječe ljudska srca, navali, da se mogu sakrit i bit siguran
Da mi je imat dom, u kojem ćemo slavit beskonačnost, i svaki novi trenutak biće novo rađanje, a ja ću imat ljude s kojima ću to moć podijelit, i koji će to moć podijelit sa mnom
Da mi je da mi svemir bude dom, da mi otvorena ravnica i krševita brdašca budu dom, da mi svaki udah bude dom, da mi vrata od doma čuvaju četri diva, da ništa ne može proć u njega bez mog odobrenja
Da mi je imat dom, dom u mojoj glavi, dom koji ne vara i dom koji ne izdaje. Dom koji oplemenjuje svaki trenutak, i miran je i staložen, i nema unutrašnjih rastezanja
Da mi je bit dom, dom sebi, ugodan dom za živit u njemu, i dom drugima, u trenutku kada im zatreba, da nekome puste suzu, da ih neko čuje, da ih nečija pažnja učini opet živima, da nekome postoje
Da mi je bit dom, dom ljubavi, hram ljubavi, od mesa i kostiju, i kanalisat Nju, Nju jednu i jedinu, besprostornu i bezvremenu, Nju koja postajem da, kad ju dajem
Post je objavljen 28.10.2019. u 22:28 sati.