Dugo vremena
treba da prođe,
skoro pa život,
da se razume
ono nerazumljivo
kao kada svetlost
utihne u očima,
osećaj tame i sivila
pada i obuzima svest.
Nemoćan vladam sad
već nečim sigurnim i jasnim,
da je zora tako daleko,
iako u očima sviće.
Sve će proći,
ali ono što je prošlo
samo je trag,
da je jednom bilo.
Pokušaj da se nešto izmeni
i učini osmeh,
da ima smisao,
uzalud je.
Koraci se čuju
negde u daljini,
odzvanjaju kao beg
od verovanja.
Verujem,
ali uzaludno sam
tražeći samo tragove
izgubljene u senci
onoga što je ostalo.
Moje se reči ne čuju,
a vičem na sav glas,
moje se oči ne vide,
u njima nevreme vlada.
Izgubljen i sam
hodam između dve linije istine,
iako umoran tražim,
gazim, osećam,
da svanuće neće
svanuti nikada.