Bube mi nisu previše draga bića.
Nekih se užasavam (sve što ujedaju pa svrbi), neke teram iz kuće.
Ne mora biti insekt, ni oni zglavkari, pauci, nisu mi nešto omiljeni, a tek njihovi rođaci, krpelji koji su me tri puta ove godine „poljubili“ pa sam na laboratoriske pretrage potrošila kao da sam na Havaje išla jahtom… užas.
Postoji i smrdibuba, ili kako je još zovu smrdljivi Martin.
Slika sa neta
Kažu da je sreća kad ti Martin uđe u kuću.
Dobićeš puno novaca, ljubav će ti biti verna, na TV ekranima će biti omiljene emisije bez reklama, susjed koji vežba sviranje bubnjeva (rođeni glazbeni antitalent) otićiće na put oko sveta, i još neke sitnice.
I sad ne znam šta da radim??
Nijedna buba mi se na ulasku u kuću ne pretstavi, a ne bih da izbacim tog Martina.
Pustiti sve bube u kuću ili ne pitanje je sad.
Sreća je sreća, ne treba je terati da se ne uvredi i ode.