Ova se tuga u meni umorila,
sapela moje korake i dalje ne mogu
i što je blizu, postaje daleko.
Urezujem u naše vreme žig,
a vreme curi, lagano klizi
nekuda bez nas.
Ove suze su stale, presušile,
neizbrisive boli seku mi po duši
svaki uzdah koji izvire
i kida ovu tišinu na komade.
Ove reči prosute su kao prašina,
odzvanjaju istinom kao zvona
koja zvone zvukom poraza i straha.
Ispijen zurim da dosegnem
nepoznate boje svakog svitanja
u tvojim očima.
Ovaj dan je ogoljen i pust,
budan snivam daleke snove,
utrnuo od hladnih vetrova čekanja
koji mi šibaju misli i želju jedinu,
da se u tvojim očima
bar jednom probudim.