Dok si u nekim mladim godinama, onda silno patiš za predmetima koje ti ne daju dirat da se ne unakaziš s njima. Pa sam ja recimo silno patila za trenutkom kad će mi dat da ja popeglam neku kuhinjsku krpu, jebalo me peglanje damejebalo.
Kupili mi plastičnu peglu da vježbam i da ojačam ruke, jer sam bila turboperolaka kategorija ( u prvi razred me upisalo sa sedamnajst kila, jedva doktorica potpisala da me mogu primit, da ne pričam o tom da su me stalno nečim šopali ko gusku ). A onda kad je osvano taj divan dan da se konačno mogu primit tog divnog električnog aparata, vrlo brzo sam skužila da mi pegle u ruci nije trebalo ko ni trećeg oka u glavi. Jer se više tog zla nisam mogla riješit, a navaljivala sam - daj mi pa daj mi. E pa kad navaljuješ eto ti pa peglaj. Tad se peglalo sve osim čarapa. Pa kad ispaćena roditeljica presvuče posteljinu i bubne prat prvo jednu pa drugu mašinu, dođe ti da se neprimjetno objesiš na žnoru od pegle. Četri šlifera, četri plahte, četri jastučnice, pa tatine pidžame, pa oni usrani heklani miljeići...znači strava u ulici Brezje.
Osim šta se tad peglalo sve, pegle nisu imale paru, pa malo prešpricaš veš vodom i kad krene siktat ispod pegle, pogotovo kad odleti više vode...to se ne vidi ništa na dva metra ukrug. Sve čekaš oće Džek Trbosjek iz te magluštine od pare izbasat. Moja mama imala je Roventinu peglu, tešku da je mogla komotno nanijet teške tjelesne povrede. Bila je narandžasta sa šarenom žnorom, i prevagivala me nalijevo kad bi je podigla.
I tak jednog divnog nedjeljnog popodneva ima oveća hrpa veša za speglat, ko će nego ja, i peglam ja kadli će nešta počet smrduckat iz pegle. Isključim promptno svoj omiljeni električni aparat iz struje i zovem mamu da nek dođe vidjet šta je.
Eto nje, manirima iskusnog električara za kojeg je Tesla čisti amater uzima peglu u ruke, zakrene je vamotamo i malo njušne, i mrtva hladna veli - šta bi smrdilo, ne da ti se peglat eto šta smrdi. Ja demonstrativno uključujem peglu, kad će frcnut i par varnica. Zovem ja nju opet da iz pegle frcaju iskre. Ona ulazi sa dignutom obrvom ( šta je vrlo loš znak ), lapi peglu i saće ona meni pokazat da nema blagog pojma o frcanju iz pegle. Krene je uštekat, kad iznutra ko da je grom opalio, bljesak dostojan varenja i usput izbaci i pancer.
Tata zjali iz sobe da šta radi koju vražju mater jer je utakmica na teveu. Ona zija da je iskočio pancer. Tata pita da od čega. Pa od pegle, šta od čega, malo je zaiskrilo. Tata konstatira da se imam momentalno maknut od tog potrganog govna i da je jebo onaj ko ju je izmislio ( govorimo o pegli, naravno ).
Mama jedva nekako zamijeni pancer ( te nađi rezervni, te se popni na tavan, tee zamijeni, te siđi ) i kad se pegla ohladila smota žnoru okolo pa će je odnest na popravak.
Idemo večerat, tata pita - jel to potrgano govno još u kući? Mama tvrdi da je riječ o Roventinoj pegli visoke kvalitete koja se sigurno može popravit. Tata me samo pogleda i kaže - da je nisi ni pogledala a kamoli više uzela u ruke. Mama će peglat dok se ne kupi nova pegla. Pa nek mijenja pancere i štekere i njuši peglu dok joj ne dopizdi.
Nova pegla stigla je već sutra popodne, na moj užas. Nadala sam se da će ipak prevladat mamino oduševljenje starom Roventom.
Nije prevladalo.
Post je objavljen 03.10.2019. u 19:31 sati.