Ništa nije isto kao nekada,
gubim se u rečima bez traga istine,
a čekam da me uteše kao nekada,
da ovu čežnju umire,
a ti to znaš najbolje.
Odlučan da odem, a ne želim,
kroz neku tišinu ostavljam tragove
tražeći mir da misli umirim
i mesto da srce raspuknem.
Osećam da je osmeh svaki
izgubio svoju boju, svoje trajanje,
dok mi vreme izmiče pred koracima
pa uvijen u laž lagano nestajem,
kroz ćutnju odlazim
noseći u sebi miris tuge.
U tvojim dodirima izdao sam sebe,
verovao beskrajno u sjaj očiju tvojih,
dozvolio da se tišina uvuče u moje misli,
u hiljadu reči koje su zamrle na mojim usnama.
Osećam da ništa nije isto kao pre,
dok ova kiša ispire svu laž,
verovao sam da si postojala,
nežna i mirna kao svila
koju sam prstima želeo dotaći.
Nekuda nestaješ i nečujno odlaziš
i ti to najbolje znaš.