Ispod naslaga i naslaga nas postoji skriveno blago. Ono je skriveno, jer je potencijalno opasno. Naime, opasno je jer nam more razbit ideju o tome šta smo mi. Nije blago bez veze pod zemljom. Do njega se mora kopat, ko do svakog blaga, moraš zasukat rukave. I moraš riskirat, jer tu di kopaš more bit samo bezvezna zemlja i kamenja, a zlato možda more bit metar od tvoje rupe a možda i kilometar. Jednostavno ne znaš, al po nekim znakovima, po nekim puteljcima i kamemčićima na putu, gradiš svoju mapu svita da vidiš di triba a di ne triba kopat.
No, neće svak kopat. Nekoga ne zanima blago, ne zanima ga kakvo je ono, šta je ono, jel stvarno toliko lipo ko što pričaju da jest. Te ljude zadvoljavaju jednostavne životne stvari i oni nikad neće previše kopat. Osim ako im se desi neka teža trauma koja ih pogodi negdi baš duboko, onda će, ako žele da se iscijele, morat kopat tražeći lijek u beskrajnim dubinama. A i tada se mogu opredjelit za razne druge načine koji će ih držat na sigurnoj udaljenosti od samih sebe.
I nije čudo što oni ne žele da kopaju, jer kopanje je opasno. Podzemlje je puno divljih zvijeri, ali te zvijeri začudo, jednom kad ih prihvatimo, postano korisni partneri i kućni ljubimci. Prvo što se čovik kad dovoljno dugo kopa iznenadi je, kako podzemlje nije uopće tako kaotično ko što bi se na prvu reklo. Postoje tu logične strukture i veze, samo ih triba uočit. I na kraju, kad kopa, čovik ima šansu da nađe zlato, i time je u boljoj poziciji od onih koji ne žele da kopaju, jer, lažna je misao da oni što ne kopaju žive sretnije. Nekad jesu, ali nekad nisu. Jer čovik more nać zlato, ali more se i izgubit u podzemnom svitu. Za one koji se izgube, slijedi opasan povratak nazad, čija je uspješnost upitna. Ali taj rizik je neminovna cijena kopanja.
Na kraju, ja kao osoba, kopam. Kopam mahnito, zabijenih ruku i krvavih zanoktica ko da mi život ovisi o tome. Možda, fakat, mi život i ovisi o tome. A možda san se dovoljno nakopa i triban se pozabavit malo ovime na površini. Kako sad vidin, nakon dugo godina kopanja, osjećan se ko da tek počinjen kopat. Pronalazim neke stvari kakve san prije samo moga pronać u nekoj intelektualnoj špekulaciji, ali sad ih baš vidim. Sa seansi kopanja, vraćam se sa opipljivim pronalascima. Samo se nadan da ću jednog dana, alkemijskim procesom, sva iskopana sranja, pretvorit u zlato.
Post je objavljen 26.09.2019. u 21:46 sati.