Moja navika je kretati se kad se nađem u razredu.
Ovo nam je uvodni sat. Pokušavam upamtiti nova mlada lica.
Sjećam se sebe u toj dobi. Sad sam dvostruko starija.
Prve bore počet će se skoro ocrtavati, a pitam se jesam li išta naučila.
Pitam se mogu li išta naučiti njih.
Tisuću misli u glavi odjednom se slažu u priču koju im ja neću ispričati.
Morat će otkriti sami. Tu sam samo da ih vodim, podsjećam se.
Oni su ti koji sami moraju naučiti.
Pričamo o atomu danas. Pokušam ih navesti da pojme taj mikrosvemir.
Koliko je neopisivo mali. Da, masa reda deset na minus dvadeset i sedmu kilograma je nepojmljivo malo.
Volumen reda angstrema je nepojmljivo mali.
Za naše iskustvo bazirano na makrosvijetu.
Vodim ih kroz Svemir u njima.
Mnoge odrasle plaši ideja praznine.
Djecu zabavlja kad shvate da su građeni od praznog prostora.
Jezgra atoma deset je tisuća puta manja od elektronskog omotača.
Između je jedno veliko ništa.
I mene je plašila praznina.
Sve dok nisam shvatila ono što djeca instinktivno znaju.
Sve praznine zapravo nisu jedno veliko ništa.
Niti jedno malo ništa.
Praznine su samo prostor za brojne mogućnosti.
Praznine u nama...
Mogu se napuniti divnim stvarima.
Snovima, idejama, osjećajima.
Puštam ih da zamišljaju bez ove digresije o tome kako ispuniti prazninu.
Oni to već znaju.
Post je objavljen 18.09.2019. u 19:05 sati.